Кад човек умре,
руке прве занеме:
Рука умрлог ко
ноћно воће зри,
Ко успаване птице
чија срца још стреме,
Тако ћуте те
руке, док огањ под њима ври.
Беље но тешки
месец који више неће да носе,
Оне се
разлиставају већ у иструлело цвеће;
Нити ће провући
прсте кроз сунца зрачне косе,
Тако спуштене
мирно на груди - брежуљак среће.
Испод ливада
влажних, и свежих црних кора,
Ове руке оживе
преображењем у звезде,
И пробијају се
кроз земљу у правцу далеких мора;
Измеђ вулкана и
неба руке умрлог језде.
И провлаче се
лагано, фосфорно понорне реке,
Танким млазима
сјаја, руке које су љубиле,
Кроз тамну поноћ
земље, измеђ жилица смреке,
Испод толико била
које су свуд садиле.
А те сам руке
негда толико љубио,
Осетио им тад
свежину да спира главобољу;
Траг дивних руку
под књигама се изгубио,
Но пређоше
одједном саме у тајну животност бољу.
Одједном у свом
току, пробивши бок планина,
Избију те светле
реке ко зрачни извори;
Ко огањ даљни
крај ког спавају пси чобанина,
Та прва пламена
звезда, на мрачном небу, гори.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!