Мало сунце, Боже,
За моју душу.

Из мог срца, из пламених груди,

из уздаха, из душе и снова,

теби, Српство, моја срећо драга,

лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам

и чијем се величанству дивим;

теби срце, крв, мисли и душа

отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,

ти ме дижеш гори под облаке,

с те висине гледам прошлост твоју,

гледам славу и твоје јунаке;

Гледам диве под калпаком сјајним,

на калпаку перјанице вите.

По плећима смјелих барјактара

ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,

браћу љубим у јуначка чела,

а из ока од среће и миља

отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,

суза јасна у сред мрачне тмуше,

суза вјерна љубави и крви

теби, Српство, душо моје душе!

Људи љубавници

Од обичне кишетине огртач себи скроје.

Људи љубавници

Запале лед попију црни дрим.

Људи љубавници убију мрак,

Људи љубавници

Продуже живот лета.

О како патетично плаче

Резултат прошлих пољубаца.

О како узвишено псује дело

Људи љубавника.

Лепа кô сан Равијојле Виле,

чедна као звезда са истока,

бледа кô вез покрова од свиле,

сетна као мирис босиока,

с венцем туге испод три увојка

– пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,

тражи млада заручника свога.

Сузом кваси по Косову жртве,

сваког жали као рођенога.

Ветар душе, сахне крви врело,

црна земља, почиње опело.

Клекну млада… плину месечина…

Са Голеша чудни сјај се осу.

Прах завеја посмртничких чина.

Бледи месец целива јој косу.

И те ноћи, на Лабу крај моста,

тужна врба света сеја поста…

Узнесите ме изнад црних свећа земље.

Изнад отровних рогова земље.

Мира има само изнад змија земље.

Земља, то су једна велика уста мрљава:

Њен разјапљени смех, њена штуцања прљава,

Њен кашаљ, њен дах, хркање кад падне у сан,

Све ми то мрви душу. Привуците ме ван!

Стресите ме, шчепајте ме; земљо, нека будем прогнан.

За твоју се заставу од свила хватам, натприродан!

Нека велики ме ветар увуче у твоје лелујне наборе.

Прскам од војних раздора што се у мени боре,

Следим себе као чекрк, као кола пуна дилема,

Тражим вашу очевидност, без ње сна ми нема.

Завидим ти, фениксе, златни фазане, кондоре.

Дајте ми летећи ћилим, да узнесе ме до спрата

Изнад грома, напоље до кристала ваших врата.

Превео Иван В. Лалић

На тврдој земљи ветиљској камен је најмекшији јастук,

Из његовог перја пукотине, из бразготине у којој

Кречњак пије воду,

Узлећу крилате прашљике, узлећу шиљате

Речи страха огрнуте стрепњом.

Под тешким небом ветиљским ветар је најтежи покривач,

Из његових мириса памука,

Из његових гужвица земаљске вуне,

Одлазе беле змије, одлазе отровне кошуљице срџбе

И безгласни добоши дана.

На тврдој земљи ветиљској, на снегу који веје из уста неба,

Стојим усред песме, усред градитељског зноја, –

Са оклопом корњаче на леђима и главом на врату дуге зиме

Уплићем листове песме у венце анђеоских крила.

Као неважни краљ на крају лова печем се на жаркој

Месечини свечаног места, –

Држим топлу реч у устима а не умем да се огрејем.

Ветар, и жеља, и мис’о лебди

и сан плав човеков чека,

да га рад сна јадом дирне

и сатре му уздање бол.

И на почетку од бола

жељи да му је крај.

И новој нади болни почетак;

те да на смрт љубим – рече.

И лицем и руком и сном

и сликом дирнути кроз реч,

да мремо – када без речи,

да је све наше

и љубимо да се мре.

И умирући за жар, да последњи

баци пламен на дно плавога сна

да само једном у вечно

уђемо и део будемо неба.

Око очију мојих као прстен

ноћ се стеже.

Дамари ми крв претворили у пламен.

ипак све уокруг сиво и студено беше.

О Боже и при живом дану твоме

снови о смрти ми драги.

С водом је пијен, хлеб ми у грлу запне њоме,

жалости мојој нема мере на твојој ваги.

Боже чуј… У плавилу твоје вољене боје

певала сам песму о крову твога неба,

па ипак у вечном ти даху нисам пробудила дан.

Као да стиди се срце, пред тобом, глуве белеге своје.

Где ми је крај? – О Боже! Јер и у звезде

и Месец гледала сам, у свих плодова твојих долину.

Већ у грозду изветри укус црном вину…

И свуда – горчина – сред сваке језгре.

•С немачког превео Мирко Кривокапић

Жамор је као шљунак измрвљен

У дугом тунелу, топот напуклих копита,

За гласове се хватамо и за рамена

У тами потоње земље; промичу капљице светла,

Жижак храњен танким уљем сећања, други,

Јашемо испод корења, испод година,

Делимо оброк горког мака са гладним сенкама,

Плаше нас лица наша, далека, на изласку,

Овде негде секу се сви путеви

Пре коначног разиласка, и траг звери се меша

Са трагом анђела у страшном спокојном средишту:

Ко заостане кајаће се, ко продужи кајаће се.

Подно питке Савине воде

Сувим гроцем нагнут к Лиму

Отац у гробу – О, Господе

Од икре крапа прави риму

Над зелен Лимом рибе лете

Липљани, крапи и младице

Никако мртви да се сете

Откуда рибе с Бјеласице

Свака је звезда овде читка

Окива клетвом стиха звекет

Камењем трчи вода плитка

Жубори слухом жабљи крекет

У глувом дому несаница

Отац у гробу сетву снива

Савина вода окрепница

Васкрслом надом кост умива.

Драган на фотељи туђу жену љуби

Ана у свом ћошку испија коњаке

у њеном се крилу твоја рука губи

ја коштицом трешње пуцам у оџаке

кроз канте за ђубре гладне мачке рију

у дворишту пуном климавих астала

нечје усне-пчела на врату ми спију

и на излет крећу чула радознала

а затим ће доћи попевка крај Саве

музика ће страсна да хуји ко бура

отицаће вода у даље прљаве

бацаћемо у муљ крунице божура

у зору ће умор свалит нас у траву

и дрхтаће тела самотничку страву

Ништа ме не плаши као лажни мир што увија

За тренут лице што спава;

Тај сан је један Египат, а ти си мумија,

Под златном маском ти глава.

Под тим белегом мртве краљице, испод покрова

Где ти око поглед баца,

Кад љубавна ноћ те разори и обоји с нова

Ко црни парач мртваца?

Напусти, о моја дивља патко, о моја краљице,

Векове и океане;

Врати се површини, поврати своје лице

Што тоне с обратне стране.

•Превео Иван В. Лалић

То мало океана што долази из далека,

То сам ја, ја који сам од овога света,

Тај залутали брод, препун морнара,

Да, ја сам тај што клизи по мапи света,

То плаветнило заборављено, ал ревност позната,

И тај шапат на обронку магле;

Да, то сам ја, ја који почињем ту,

То немо срце које у себи гуши крике,

Та птичја крила поред птица без крила,

Летећи упркос свему, као бачен из праћке;

Да, то сам ја, са човечанском бригом,

И свуда храбро, јер треба још живети

Под небом које више не памти зору!

Посутог очима душа које плове

Над гробљем гдје пчеле паучице лове

Кад мртвим сном спава и трава и вода;

Ни лахор да снесе суви лист са грана,

Ни цврчак за плотом у башти да цвркне,

Над муком од кога вук може да цркне

Мјесец се румени ко од сабље рана;

Увија ме љетња поноћ у мом селу

У језу и росу по мјесечном челу

Нажима из пора док ми уши зује;

Уз коњску лобању што љешти ца коца

Завијам цигару и пушим за оца,

Чији ход сокаком још моја крв чује.

За који дан пашће снег. Сећање ми дође

На прошлу годину. Сећам се сете што траје

Уз ватру. Да ме је неко питао: шта је?

Рекао бих: пусти, баш ништа, то ће да прође.

Лане сам био у својој соби, дубоко замишљен,

Док напољу снег, тежак и мокар, пада.

Низашто размишљах. Како онда, тако и сада

Пушим дрвену лулу са ћилибарским камишем.

Увек је пријатан мирис мог старог храстовог ормана.

Но ја сам био глуп јер све те ствари

Не могу да се мењају, и јер је лажно, у ствари,

Кад хоћеш да одагнаш ствар која је знана.

Па зашто онда мислимо и говоримо? Чудно баш је;

Наше сузе и наши пољупци – све је то немо,

А ми их ето ипак без речи разумемо,

И блажи од речи је корак кад знамо: то пријатељ наш је.

Дали смо имена звездама, и не мислећи

Да њима не треба име, а бројеви што казују

Лет лепих комета и пролаз њихов доказују

Неће их присилити проћи и небом прећи.

И ето сада, где је лањска сета, ко да схвати је?

Једва да је се сећам. И рекао бих:

Пусти, баш ништа – да неко у мојој соби

Постави ми питање: шта ти је?

•Превео Иван В. Лалић

Бора Ђорђевић – "Шта је песник хтео да каже"

КАКО ЈЕ НАСТАЛА ПЕСМА "ОСТАНИ ЂУБРЕ ДО КРАЈА"

Много пута сам се заљубљивао а ретко кад волео. Б. сам срео баш у Сплиту у време оне несрећне авантуре зване Балашевић, када сам био више пијан него трезан. Интересантно, Балашевић и ја смо били гости редакције Базар и тамо сам певао „Лутку са насловне стране”. У Сплиту ми је Б. пришла и као нешто ме изгрдила јер сам се свирајући махинално окренуо ка зиду на коме су биле урамљене насловне стране Базара, На једној је била и она, па се тако у Сплиту „љутила” зашто сам баш њој певао ту песму. Био сам у пијаној фази и нисам се претерано секирао због ње. Само сам констатовао да је витка, згодна, висока, једном речју добра риба. А кад сам много пијан склон сам да правим глупости. Правим их ја и трезан, али мање.

Својеврсну хронологију мојих пијаних будалаштина водио је Бајага па ми их је касније препричавао. Нпр.:

Делим ја аутограме пијан и прилази ми једна госпођа са израженим брковима. Мртав ладан потпишем се и онако блентав питам:

– Брко, јебеш ли шта?

Други ексцес био је још гори. Једна згодна хрватска певачица била је предмет општег удварања масовне мушке популације. Пробио сам се кроз потенцијалне швалере и уљудно питао колегиницу:

– Хоћеш ли да се креснемо?

– Фуј! – згрозила се певачица.– Как си ти прост!

– Можда сам прост, али сам бар поштен – одговорио сам. – Сви ови овде би да те одвуку у кревет, али се праве фини. Ја сам те бар питао!

Зачудо, био сам одбијен.

Та ноћ у Сплиту била је урнебесна. Знам да су остале две рибе и да сам у одвајању имао оштру конкуренцију у виду Седморице младих.

Не знам шта се све дешавало, само знам да сам се ујутру пробудио поред ње. Како смо обоје били голи закључио сам да је међу нама било нечега. Сећам се као кроз маглу да је у току ноћи ушла у собу њена цимерка, вриснула и побегла да прави друштво неком срећнику из Седморице младих. Б. ми је објаснила да је њена пријатељица била шокирана јер није навикла да је затиче у сличним ситуацијама. А ја у говнима до гуше. Управо сам раскидао шестогодишњу везу због једне прелепе Сарајке у коју сам се заљубио. Три жене на мојим нејаким плећима! Не хвала, и једна је превише.

Бар сам према Б. био поштен. Рекао сам јој, истог јутра:

– Знаш, извини, али ти си ми овога тренутка трећа варијанта у животу.

Зачудо, она је то стоички прихватила и ми смо наставили да будемо заједно. Морам да признам да ме је просто уништавала стрпљењем, добротом, наивношћу и лепотом, тако да сам полако почео да се примам. Када смо се вратили у Београд наставио сам да решавам свој љубавни Гордијев чвор и да дивљам по кафанама са друштвом, мада ми је Б. стално била негде у малом мозгу. Седим тако у Скадарлији са Кокијем из групе С времени на врсме, поноћ прошла, а ја је се сетим и зовнем у кафану да дође. И она запуца са Новог Београда и дође у Скадарлију да буде са пијаним идиотом. И миц по миц схватим да је другачија од осталих и да осећа нешто према мени чим ме трпи тако одвратног.

Мрзим да дајем савете, то је крајње незахвално, а и сам се не придржавам тих неписаних правила, па зашто би и ви. Али, верујте, што сте гори према њима, оне вас више воле. Када се у вама пробуди осећање звано љубав и када се скроз отворите према особи коју волите свим срцем, онда сте најебали. То је почетак краја. Престајете да јој будете загонетни и занимљиви, онда је победила и убрзо вас напушта. Искусио сам то на својој кожи два–три пута када сам заиста волео. Није ни чудо што ме нису примили на глуму јер ја то, бар у љубави, не умем да радим, већ се предајем без резерве и увек најебем. Нажалост, свестан сам тога па сам и написао:

Е мој соме што си бољи

према својој дрољи,

све си јој мање

и мање по вољи…

(Песма: „Минут ћутања”, са албума „Вечерас вас забављају музичари који пију”)

***

Једног дана отпутовао сам у Лондон. И ту се одједном десио неки лом у мени. Схватио сам да је волим. Знао сам да више нисам свој и да је то почетак краја. Окренуо сам телефон:

– Јеби га, сад је готово. Сад те волим. И ништа неће бити као пре.

Б. ме је убеђивала у супротно.

Нешто се ту чудно дешавало. Одувек сам Лондон волео више од других градова на планети, али сад ми је напрасно постао досадан и једва сам чекао да се вратим и да је видим.

Касније ми је постало јасно да ту нису била чиста посла. Б. ми је сама испричала како се удала. Била је заљубљена у једног познатог лика који је имао млађег брата. Украла је чешаљ типу, ставила длаку своје косе и уз одређен ритуал пожелела да тог човека веже за себе. Зајеб се десио зато што је млађи брат позајмио чешаљ од старијег, очешљао се и смртно заволео Б.

Никад ми није рекла да ли је нешто слично направила и са мном, али не постоји рационално објашњење за драстичну промену која ми се догодила.

Из Лондона се вратио други Бора. Тотално луд за Б. Нађемо се, изађемо, проведемо цео дан заједно и кад кренем кући, после пет минута Б. ми недостаје. Једва чекам да сване, да би поново био са њом.

Време о коме говорим је та значајна 1977/78. Чорба је била у оснивању, значи још нисам био неко познато име. Напротив, Б. је била познатија од мене, једна од водећих манекенки.

Идила је трајала нешто мање од годину дана. Чак сам је и запросио. Лепо, отишао код њених и питао за њену руку.

– Од чега ћете живети? – питао је њен отац. Питање је било на месту. Био сам студент организације културно–уметничких делатности, имао неке приходе од музике, али све у свему није имао пас за шта да ме уједе.

– Завршићу факултет, запослићу се, биће пара – био сам самоуверен. Да сам рекао да имам рок бенд који ће једнога дана постати славан, вероватно би ме сматрали будалом.

– Моја ћерка је размажена, требаће јој два купатила у стану! – рекла је њена мајка.

– Имаће два купатила! – био сам потпуно убеђен у оно што говорим.

Скроз на мојој страни био је њен рођени брат. Договорено је да се мало сачека са венчањем. (Неколико година касније живео сам с породицом у великом стану са два купатила. Само што је крај мене била друга жена.)

Углавном, почео сам да радим кô луд са тек оформљеном Рибљом Чорбом, не бирајући места и не питајући за хонорар (чудно, и сад радим исто). Знам само да сам штедео сваки динар да бих био са Б.

Тако нам искрсне гажа за Нову годину у једном банатском селу на злу гласу. Има тако незгодних места где сматрају да је пропала забава ако не изударају музичаре или се бар, више пута, међусобно не потуку. Прихватим посао за мале паре (дочек и реприза), седнемо у крш од комбија који је возио извесни Мишко Црногорац и запутимо се ка селу иза Зрењанина, чији су житељи били углавном досељеници из Херцеговине.

Свирамо ми дочек, људи се лепо забављају. Више зато што су сви пијани, а мало и због добре свирке, одужило се то до касно после поноћи, као што је ред и обичај, кад пред крај видим срање у најави. Нека громада од човека тетура се од улазних врата ка бини на којој су несрећни музичари, урла, разбацује људе око себе, ручердама скида са плафона окачене новогодишње украсе, ужас… Кад је пришао већ довољно близу размишљао сам да га предухитрим и одвалим ципелом у главу (што је сигурно, сигурно) али сам се срећом у последњем тренутку предомислио.

Људескара се попе на бину и крену право ка мени.

– Е, сад сам га најебао! – помислио сам. Прво ме запахнуо мирис алкохола, а онда је дошао и Кинг Конг, загрлио ме и промумлао:

– Срећна Нова година!

Ноћ после свирке била је најхладнија коју памтим у животу. Падао је ситан снег, а можда и не би било тако хладно да није дувала урнебесна кошава. Комби је био шупаљ са свих страна тако да смо обукли све што смо имали, и сценску и обичну гардеробу и опет смо се смрзавали јер грејање у кршини није радило. Знам да смо прошли Зрењанин када је комби цркао. Покушавао је Мишко Црногорац да га оспособи, али без успеха. Ситуација је постајала све гора и гора. Најозбиљније, претила нам је бела смрт. Нигде свет на видику, снежна прашина витла по путу, а језиво хладно. Два млада бинска техничара које смо повели са собом почели су да плачу. Мишко је констатовао да је пукла полуосовина и да је возило дефинитивно мртво.

Морао сам нешто да предузмем. Мишко ми је дао број телефона пријатеља који ће да притекне у помоћ, а ја сам изашао на пут да стопирам у глуво доба ноћи, Имао сам више среће него памети. После извесног чекања стао ми је један постарији пар у пеглици. Како је било топло у пеглици која се вукла ка Београду. На моје велико изненађење утврдио сам да смо стали на око километар од „Јапанског цвета”. Могли смо да стигнемо пешке до мотела да смо могли да га видимо. Верујте ми да је пеглици требало два сата да се довуче до Београда. Захвалио сам се добрим људима на спасоносној вожњи, отишао у Дом омладине, послао помоћ смрзнутима. Теткице су ми скувале чај, а ја сам саставио неке коцке, које су у џез клубу служиле уместо столица, и заспао као заклан.

Сутрадан смо опет свирали у истом селу. Само што је ојужило. Кад смо завршили и кренули назад цело село се међусобно тукло у блату до колена на ледини у близини Дома културе.

Шта све жив човек не ради због љубави. А крај се ближио мучки, иза леђа. Брже него што сам могао да претпоставим, Б. је имала ревију у Сарајеву, а ја сам остао неким послом у граду. Онда су до мене допрле гласине да се смувала с млађим братом великог брата. (Сећате ли се шта сам вам писао о враџбинама и осталим вуду–муду глупостима.) Са њеним братом сам одмах отишао у Сарајево. Ушао сам у хотел „Европу”, у току је била прослава новина Вен и затекао је како седи са тим искомплексираним балавцем и његовим друштвом. Сео сам и ситуација за столом била је, благо речено, мучна. Било је ту и глупавих разговора и међусобних препуцавања. Нпр. Чорба је већ имала запажен сингл „Лутка са насловне стране”, што сам глупаво сматрао некаквим што сам глупаво сматрао некаквим својим адутом, и кад сам то поменуо мали је изјавио да прави бенд који ће бити најбољи у Југи што је климањем главе одобравао један познати сарајевски менаџер. Наравно да клинац није никад ништа направио у свету музике. Б. се држала по страни и правила луда као да се ње то ништа не тиче. Било је већ касно и друштво је почело да се разилази када сам добио завршни ударац. Питао сам Б.

– Хоћемо ли у собу, на спавање?

– Иди ти, ја ћу да останем још мало.

Лакше би ми било да ми је лупила шамар. Изашао сам из „Европе” кô посран голуб и упутио се у Башчаршију око три сата ноћу, да се докусурим. Није уопште здраво мувати се Башчаршијом у то доба. Има пуно сумњивих фаца, мафијаша, пијаница. Мени је било сасвим свеједно шта ће ми се догодити. Нашао сам отворену кафану и почео да се наливам. У ћошку су седели неки тетовирани и разбацани мрачни типови. Приђе ми ваљда главни:

– Лијеп ти качкет!

Ја носим неки качкет онако, без везе.

– Ево ти га – кажем и набијем му га на главу.

Био је збуњен. Није знао треба ли да ме бије или не.

– Шта пијеш? – питао је.

– Шта пијеш ти и ови твоји?

Ситуација је престала да буде напета и све се претворило у пијанку. Зачудо, нисам им кукумавчио нити објашњавао зашто сам очајан. Тек, само сам се доливао.

У зору сам се довукао до њене собе и онесвестио се. После су ми причали да су ме те ноћи безуспешно тражили по Сарајеву.

Преспавао сам дан, покупио се и са њеним братом сео на воз за Београд.

Све ме је стигло у возу. Њен брат, који ни сам није могао да разуме поступке своје рођене сестре, седео је у купеу, а ја сам стајао на прозору покушавајући да сакријем сузе, а плакао сам ко киша, и записивао неке стихове. Није ме болело само срце – болело ме јецело тело.

Једног тренутка њен брат ми је пришао, видео ме онаквог свог никаквог и питао ме шта то пишем. Дао сам му папир и он је прва особа која је прочитала:

Док стојим за шанком делимично пијан,

мрзећи помало и себе и друге

убијам лагано коњак, цигарете,

пријатеље добре, моје верне слуге.

Нисам од оних који цвиле,

више те немам и шта ту могу,

ја ћу се после одвући кући

само да попијем још једну с ногу.

Знам, нећу моћи још дуго да заспим,

бескрајно дуге, проклете ноћи,

како су погрешни дани без тебе,

ту ми ни пиће не може помоћи.

Ниси ваљда луда да се стидиш,

што си ме прогнала источно од раја,

бар се насмеши када ме видиш,

остани ђубре до краја.

Недуго после сарајевског атентата, Б. се удала за малог брата од великог брата, родила му ћерку и развела се. 

Гледао сам мртву драгу

како лежи на камену

на литици усред драге

бијесни вуци с брда вију

ал не мрсе њене власи

букет вријеса

пласт љиљана

што се тали

наврх кама

Лебди моја мртва драга

испод звијезда

на гребену снује снове

о љепоти и мају

Кашуте јој млијеко нуде

а планина своје воде

и не жели ништа драга

него бди на сљемену

Има бисер у зјенама

брезов вијенац око чела

па се смијеши

па нестаје

уз попијевке мркле ноћи

обасјана својом трпњом

дарована своме небу

Далеко је отац и прозор што сија

Далеко је мајка у вратима куће

Овде нема никог само дуси и ја

Далеко је вече још даље свануће.

Свуд около блато суво само слово

Једна бресква гола као жена да је

Садио је нисам нити обликово

Цвета нежна бресква и горко се каје.

Све чега се латих то сакато оста

Не чека ме нико нит ја идем коме

А у нади беху да учиним штошта.

Коме цветаш млада узалудна брескво

Кошава оркани гране нам се ломе

Недолично цвилиш закаснела песмо.

(Из „Антологије српске поезије (1847 – 2000)“ Ненада Грујичића, Бранково коло, 2012)

Онај што дома нема, што му кућа гори

Брат мој је у сржи. У далекој гори.

Онај што сна нема, што му суза траје

Светац је и слуга, звезда што не сјаје.

Онај што је мртав већ стотине дана

Дух је у мом духу, ковчег свих сахрана.

Онај што без циља под небеса оде

Кроз крв моју шапће. Мене њему воде.

Нек то дан буде кад је село у светковини

Прашњавој. Одабрати желим, како ми годи, 

Као што овдје чиних, пут и њиме да ходим 

У рај, гдје по бијелу дану звијезда има.

Узећу штап да пођем на дуги пут и свима 

Пријатељима својим, магарцима да речем:

“Ја Франсис Жам се зовем и ево у рај крећем, 

Јер нема пакла Господ добри гдје обитава. 

Дођите, пријатељи благи тог неба плава, 

Јадна и мила марво што наглом кретњом ува 

Отресете се жалца пчела, досадних мува.”

Пред тебе кад искрснем међу животињама

Које толико волим, јер спусте главу – сама

Благост – и, застајући, мале си ноге споје

На начин тако благ да буди смиљење твоје.

И кад стигнем у пратњи тисућ ушију њиних,

Оних што носили су кошаре на слабини, 

Ил оних што су вукли кола акробатима. 

Или кола од перја и бијелога лима,

Они што су на хрпту канте теглили свеђе,

Ослице сломљенога крока, ко мијех бређе, 

Међу њима и оних с малим хлачама има

Због рана помодрелих што цуре и у њима 

Мухе се тврдоглаве купе у круговима. 

Боже, учини да ти дођем с тим магарцима.

Нек анђели нас воде ка потоцима чије 

Воде дрхтаве трешње пуне, а плод сваки је 

Гладак ко дјевојачка пут млада што се смије.

У боравишту душа, у божанственим твојим 

Водама, нека сличан магарцима сам који 

Своје ће сиромаштво, смјерно и благо, затим

У бистринама вјечне љубави угледати.

Велики Боже Мој!

Униђи у мириса валу, у сунца зраци, што блиста!

Ко после причести свете, душа биће ми чиста,

владаће у њој тишина, свршиће љути бој.

Бринеш се за љиљане пољске, за тицу,

што с песмом се вије

за ситних чела рој,

за моју мучену душу зар ништа стало ти није,

Велики Боже мој?!

По обзорју своју моћ;

Санак спушта своје мреже

И све хвата – лаку ноћ!

Опет један данак прође,

Као што ће и сви проћ,

Дозвати га нико óђе

Већ не може – лаку ноћ!

Дан за даном тако гине,

И тако ће једном доћ,

И посљедњи да нам мине,

И смрт рече: лаку ноћ!

Желим то једноставно да кажем

Како би и убијени и убица схватио

Да си се господине Јоване кући вратио.

 

Да си се вратио не само духом

Не само поезијом,

Него и главом и капом

И сабљом димискијом.

 

Али све је крв и тама,

Твоја браћа. Твој Леотар високо.

Твој Његош испод платана

Херцеговина је брате Јоване

сатанска механа.

Вратио си се у такву мученика Земљу

Камен си ослонац томе темељу.

у недељу

с ранога јутра

већ био

у селу

јутро још

неразбуђено

вид замућен

неиспаваношћу

и влажном мреном сусрета

о подне

при немилосној светлости

нехотице смотрих

не само родна кућа

него ми се и мати

смањкала

у поподневље

при тетошно замућеним зракама

кришом се

згледах

па ни сам

поодавно већ

више не растем

у предвечерје

под прегласним поздравима укућана

занемело се дигох

на повратак

у ноћ блед у мраку

мртвачки се ушуњах

у град у којем живим

Без вида, вечерас, гледам из болнице

Твоје руке, брате, додирују стог...

Ти не чупаш сламу – ломиш леденице

Испод звечиш кључем, отуд прхне сто

Крила према нама, врапци перца смрсе

У вечерњу румен, пршти смијех и пој

Зачуђене жене с прозора се крсте...

Тек студ под ноктима, опомиње на бол

Мрву овог бола што из плућа пламти

И грчи Ти тијело, на растанку, јооој!

Недостају ноћас: врапци, очи, мати...

Из даљине, грдна, ја Ти љубим лице

Заскачемо скупа, тал живота, сôј...

Губе нас на гумну, ко зрње пшенице

лећи ћу сâм

у своју јеку

Свици ће запјевати

у трњу иза мене

процваст ће

неке драге зјене

Пламен ће букнути

у њеној пећи

ловац ће негдје

загубити путе

Кад звијезде зазвоне

лећи ћу сâм

у своју јеку

Просјакињо обожавана, ти мој друже,

у овоме животу где се врсте вреже,

реч што ме са боговима достојно веже

твоја дромбуља спотичући се струже.

Биће гадно које ми Бог за сестру даде,

што све моје стопе подржава слепо,

прозрачног врата, у руху нелепом,

све испљувано, с ликом у биљке младе,

јер на тебе буржуј, епилептик тајни

што на клечање подневних миса хита,

сав обузет пластиком, песник лажни,

упорнији од кремењаче у руци бандита,

сви они, о мој демоне, бациће блато

на нас, заморче двојно мучено исто

свој презир благ и озбиљан дигнимо зато

да бранимо стихова својих насеље чисто.

Смехом шушкавим што из луднице зна потећи,

увредљивим зовом којим се сирена гласи,

свим што би могло наш шумски пут да краси

звониће моја љубав што плаче клечећи.

Врела драга, сачувај за мене сенку благу

међа, крушика старих, далеки крик воза,

погнајмо још своју античку мршаву рагу

до песме купаца под мостовима речним да се сроза.