Љубав нема боље дане
све је сад и никад више
све што иза тога дође
дође само да њу збрише.

Љубав нема боље дане
нема сутра нема јуче
то је школа за лудаке
који мало теже уче.

Љубав нема боље дане
сама креће сама стане
сама пали сама гаси.

Нас уништи себе спаси
немој да јој бројиш мане
љубав нема боље дане.

Куда побећи у овај дан?
У густи снег? У пусти врт?
Пасти у меки болесни сан
Као на смет, под лед, у смрт?

Куда побећи са овог дна?
Високо негде? Још дубље? Где?
Ево већ тешке руке сна
Прибијају те коцем за тле.

Куда побећи у овај час
Кристално празан, слеп и чист?
О где су врата? Где је спас?

То тонеш већ у тупи сан.
Срце тек шушка ко суви лист.
Зар никуд побећи у овај дан?

Уре од смоле цуре бесмислено,
суморни човјек снатри бестјелесно,
сутонска страст се боји безимено,
а љубав јеца, јеца беспредметно;

и све је данас празно бесконачно,
а вјетар дува, дува безутјешно
на голе душе које непрестано
ишту и грле безнадно, бескрајно.

Заспати или умрети…
Или се претворити у сунцокрет…
Да ли је она икада и била…
Али откуд њен лик наслућен у ваздуху чим погледам…

Њени прсти живели су у мојој руци и после њене смрти.
Ја сам их покретао и нисам разликовао
Да ли имају везу какву још са косом њеном,
Или са очима,
Или са хаљином новом што јој купих.

Тако сам ретко узимао и за њу и за се.
Тако често смо се свлачили као ведар дан.
И чини ми се да нема места на свету
Где нисмо заједно били.

Мртва си, а тебе нема.

Зашто ми не дођеш…
Та знаш ли како си обећала
Чешће да ћеш се мени јављати…

Можда ти и куцаш упорно на вид ми,
Можда су очи моје неспособне да те виде.
Осећам лобања цела тобом да ми је испуњена.

Воскресни!
Воскресни или себе или барем очи моје…

Слух ми је већ мало савршенији:
Зовнеш ли ме
Осетим и дах твој и мирис предсмртни,
Тамо где се надао не бих,
И срце ми је још способније
За откуцавање тајних знакова духа,
Духа или друге материје.

Ово чини да ноћу кадкад морам затворити врата од собе,
И осећам да лежиш поврх зелених сунцокрета,
У зеленој кошуљи
Преврнутим очима.

Ал` ми још дошла ниси,
И беше као равнодушна
Према страху мом што свака ствар беше загробно жива.

Мучиш се дуго у тој ноћи,
Један ми човек, сељачки одевен, исприча,
У гужви дима и људи по једном непознатом подруму,
Да има неко што додир наш спречава,
И што до мене ниси допутовала.
Поверих томе сумњивом пријатељу заверу своју
Да тог ћу духа полако убити из пушке,
Што смета нашем споразумевању.

Победићу га, мислим, гробом твојим,
ликом и косом црном твојом,
И цветом сасушеним који беше око твоје главе
на одру кад у недра ти приложих слику своју,
А цвет се прихвати рукава мог:
То ти ми као уздарје врати.

Помози ми, помози:
Виднија буди кад у ма коју собу уђеш.

Бар сад не бринем бриге сиротињске,
Јаднице моја!
Целог дана оног дана узалуд тражих паре,
И кад ти дођох - мртвој ти дођох…
Велика патнице моја,
Крваво те поздрављам.

А велика су стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.

У моју је фотељу села,
Радосно руке склопи ту,
Испод голишавог јој тела
Ножице трептаху на тлу.

Погледах зрачак који блуди
– Из крошње лептирасти лет -
У њезин смешак и на груди,
Ко мушица на ружин цвет.

Мој пољубац јој ногу дирне.
И као казну за тај грех
Чух звуке бистре и немирне,
Кристално леп и суров смех.

Под кошуљу је раширену
Сакрила ноге: "Доста с тим!"
– Ту прву смелост допуштену
Казнила смехом веселим!

Дрхтуљке јадне, очи њене,
Додирнух усном лагано.
Нежно ми главу тад окрене:
"Ох, свиђа ми се, свиђа то!

Али ти морам рећи зато..."
Остатак јој у груди ја
Сакрих са пољупцем, и на то
Зачух њен смех што значи: да.

Она се била врло свукла,
А велика стабла ту
У прозор злобно крошњом тукла,
Да виде њу, да виде њу.

Баш сам био у плавом жакету
када сретох Васиљевић Цвету.
Да л' због мене, да ли због жакета,
превари се, окрете се Цвета.

Ја јој рекох: ''Добар вечер, Цвето,
с допуштењем - мало бих прошет'о...''
Да л' због мене, да ли због жакета
превари се и пристаде Цвета.

Таман све то - кад залаја псето!
Ја јој рекох: ''Држ' се мене, Цвето!''
Да л' због мене, да ли због жакета,
превари се, придржа се Цвета.

Беше лето кад је божур цвет'о,
оде псето, ја у поље скретох.
Да л' због мене, да ли због жакета,
превари се па скрете и Цвета.

И логично, с обзиром да скретох
плави жакет на ливаду метох.
Да л' због мене, да ли због жакета
превари се и спусти се Цвета.

Прође лето и још пет-шест лета,
сад се Цвета мојом кућом шета,
из разлога екстра квалитета
- да ли мене или мог жакета.

Нико на њој не види твоје руке
када пролазим улицом.

Нико на њој не види твоје прсте
кад је вратим кући.

Малено дугме је опет ушивено,
и закопчани сви снови високо до врата.

Ја ову хаљину нежно скидам,
ја ову хаљину пажљиво облачим:

Она за мене моћ мађије има.
Волела бих да твоје руке на њој
могу да покажем свима.

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.

Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.

Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.

Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.

О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.

Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.

Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
Никад саму,
Кад неко свира.

Певам дању, певам ноћу,
Певам, селе, што год оћу:
И што оћу, оно могу,
Само једно још не могу:
Да запевам гласовито,
Гласовито, силовито,
Да те дигнем са земљице,
Да те метнем међ звездице.
Кад си звезда, селе моја,
Да си међу звездицама,
Међу својим, селе моја,
Милим сестрицама.

1847.

И срушише се лепи снови моји,
Јер главу твоју венац сад покрива,
Крај тебе други пред олтаром стоји-
Проста ти била моја љубав жива!

Честит'о сам ти. И ти рече “Хвала!”…
А да ли знадеш да се у том часу
Гранитна зграда мојих идеала
Сруши и смрви и у пеп’о расу?

Ал’ не! Не видим од тога ни сена;
По твом лицу радост се разлива...
И свршено је! Ти си сада жена-
Проста ти била моја љубав жива!

Ја нећу клети ни њега ни тебе,
Ни горку судбу што сам тебе срео;
Ја нећу клети чак ни самог себе,
Јер ја бих тиме своју љубав клео.

И нашто клетве! Нашто ружне речи?
О срећи својој човек вазда снива;
Бол, јад и патњу смрт једино лечи.
Проста ти била моја љубав жива!

Па пођи с Богом! Још ти могу рећи:
Да Бог да сунце среће да ти сија!
Све што год почнеш свршила у срећи!
Са твоје среће бићу срећан и ја.

И сваког дана ја ћу да се молим
Кад звоно верне у цркву позива...
Ја нисам знао да те тако волим.
Проста ти била моја љубав жива!

Чуј, Боже, молбу моје душе јадне:
Сва патња што си пис’о њој, к’о жени,
Нек’ мимоиђе њу, и нек падне
На онај део што је писан мени!

Услиши ову молитву, о Боже!
И душа ће ми мирно да почива;
И шапутаће вечно, док год може:
Проста ти била моја љубав жива!

И онда када дође оно доба
У ком ће земља тело да ми скрива,
Чућеш и опет са дна мога гроба:
"Проста ти била моја љубав жива!”

Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај прави;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
К'о да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорасмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало.

Прошло је лето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада.

O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако...

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

Читајте још од Милана Ракића

Често сам живљења сусретао јад:
пресахли поток о жубору снатри,
лист који се грчи принет ватри
и коња посрнулог пад.

За добро не знадох сем чудеса
које божанска откри Равнодушност:
кип који је тонуо у учмалост
поднева, облак и соко винут у небеса.

Не волим те зато јер те волим
и од љубави до невољења стижем
и до чекања када те не чекам,
срце ми пролази од зиме до пламена.

Волим те једино зато јер те волим,
мрзим те бескрајно - мрзећи те молим
и мера моје љубави скитничке јесте
да те не видим и волим као слепац.

Можда ће изјести јануарско светло,
сурова му зрака, цело моје срце
и украсти ми кључеве спокојства.

У овој причи умирем само ја
и умрећу од љубави јер те волим,
јер те љубим, љубави, крвљу и ватром.

Има нека коса светлост
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.

Небеску задаје нам рану;
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.

Никога ту да поучи нас,
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.

Када долази, крајолик слуша,
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.

Нема је овде, све је више губим
У часном кругу ког заборав руби.
Ох, гипка слико варке, варко жива,
кад камен вида њено лице бива.

Дај ми снаге да непорочно љубим
дане започео тужно. Ту се скрива
бол без одјека и реч без одзива.
О, дај ми снаге над силама грубим.

Врати ми сличност да усним, док страва
Тишти ми чело и ниче на столу.
Она је део предела што спава.

Помешана с ветром док ћути у сјају
исцрпем будућност у свирепом болу
што сања крв лета и пакао у рају.

Oпрости, мајко света, опрости,
штo наших гора пожалих бор,
на ком се, устук свакоје злости,
блаженој теби подиже двор;
презри, небеснице, врело милости,
штo ти земаљски сагреши створ:
Кајан ти љубим пречисте скуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Зар ниje лепшe носит лепоту,
сводова твојих постати стуб,
него грејући светску грехоту
у пепô спалит срце и луб;
тонут о броду, трунут у плоту,
ђаволу јелу а врагу дуб?
Зар није лепше вековат у те,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Опрости, мајко, много сам страд'о,
многе сам грехе покај`о ја;
све штo је срце снивало младо,
све је тo јаве сломио ма',
за чим сам чезн'о, чему се над'о,
све је тo давно пепô и пра',
на угод живу пакости жуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал' ипак нећу никога клет';
штогод је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крилo,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе луде,
Ѕanta Маria della Ѕalute!

Тад моја вила преда ме грану,
лепше је овај не виде вид;
из црног мрака дивна ми свану,
ко песма славља у зорин свит,
сваку ми махом залечи рану,
ал' тежој рани настаде брид:
Што ћу од миља, од муке љуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute?

Она ме гледну. У душу свесну
никад још такав не сину глед;
тим би, што из тог погледа кресну,
свих васиона стопила лед,
све ми то нуди за чим год чезну',
јаде па сладе, чемер па мед,
сву своју душу, све своје жуде,
— сву вечност за те, дивни тренуте! —
Ѕanta Маria della Ѕalute.

Зар мени јадном сва та дивота?
Зар мени благо толикo све?
Зар мени старом, на дну живота,
та златна воћка штo сад тек зре?
Ох, слатка воћко танталска рода,
што ниси мени сазрела пре?
Опрости моје грешне залуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Две се у мени побише cилe,
мозак и срце, памет и сласт.
Дуго су бојак страховит биле,
ко бесни олуј и стари храст:
Напокон силе сусташе миле,
Вијугав мозак одржа власт,
разлог и запон памети худе,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

Памет ме стегну, ја срце стисну',
утекох мудро од среће, луд,
утекох од ње — а она свисну.
Помрча сунце, вечита студ,
гаснуше звезде, рај у плач бризну,
смак света наста и страшни суд —
о, светски сломе, о страшни суде,
Ѕanta Marіa della Ѕаllute!

у срцу сломљен, збуњен у глави,
спомен је њезин свети ми храм.
Тад ми се она од онуд јави,
ко да се Бог ми појави сам:
у души бола лед ми се крави,
кроз њу сад видим, од ње све знам,
за што се мудрачки мозгови муте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

Дође ми у сну. Не кад је зове
силних ми жеља наврели рој,
она ми дође кад њојзи гове,
тајне су силе слушкиње њој.
Навек су са њом појаве нове,
земних милина небески крој.
Тако ми до не простире путе,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

у нас је све к'о у мужа и жене,
само што није брига и рад,
све су милине, ал' нежежене,
страст нам се блажи у рајски хлад;
старија она сад је од мене,
тамо ћу бити доста јој млад,
где свих времена разлике ћуте,
Ѕanta Marіa della Ѕalute.

А наша деца песме су моје,
тих састанака вечити траг;
тo се не пише, то се не поје,
само штo душом пробије зрак.
То разумемо само нас двоје,
тo је и рају приновак драг,
тo тек у заносу пророци слуте,
Ѕanta Maria della Ѕalute.

А кад ми дође да прсне глава
о тог живота хридовит крај,
најлепши сан ми постаће јава,
мој ропац њено: "Ево ме, нај!"
Из ништавила y славу слâвâ,
из безњенице у рај, у рај!
У рај, у рај, у њезин загрљај!
Све се жеље Ту да пробуде,
душине жице све да прогуде,
задивићемо светске колуте,
богове силне, камо ли људе,
звездама ћемо померит путе,
сунцима засут сељенске студе,
да у све куте зоре заруде,
да од милине дуси полуде,
Ѕanta Maria dеllа Ѕalute.

Не, ја те тако ватрено не љубим,
Лепота твоја не блиста за мене:
У теби своје прошле патње љубим
И младе своје дане изгубљене.

У часу, кад те задивљено гледам,
С очима твојим кад свој поглед спојим,
Тајанственом се разговору предам,
Али не с тобом, већ са срцем својим.

Миришу силно бијели цв'јетови
и пада ситна киша прољетна,
ја киснем сам.

О нико не зна како је
тешко ходити сам и болестан,
без игдје иког свога,
у златно прољеће.

У срцу моме нема љубави,
у срцу мом су тавни спомени,
давни и мучни.

Силно миришу бијели цв'јетови.
Киснем. Без мира, без љубави.
Сам и жалостан.

Та љубав тако силна,
тако дрхтава, тако очајна,
тако нежна
та љубав
лепа као дан
и ружна као време
та љубав тако стварна
та љубав тако дивна
тако срећна
тако весела
и тако јадно
дрхтећи од страха као дете у мраку
а тако сигурна у себе
као неки спокојни човек у сред ноћи
та љубав која је изазивала
страх код других,
гонила их да говоре
и приморавала да бледе
та љубав тако вребана
јер те друге ми смо вребали
гањани, рањавани, гажени, дотуцавани,
порицани, заборављани
зато што смо ту исту љубав ми гањали,
рањавали, газили, дотуцавали,
порицали, заборављали
та љубав цела целцата
још толико жива а сва озарена
то је твоја љубав, то је моја љубав
она која је била
то осећање је увек ново
и није се изменило,
толико стварно као нека биљка,
толико дрхтаво као нека птица
толико топло и живо као лето
можемо обоје отићи и вратити се
можемо обоје отићи и вратити се
можемо заборавити
а затим поново заспати
па пробудити се патити бдити
па поново заспати
сањати и смрт
затим пробудити се, осмехнути се,
смејати се и подмладити се
наша љубав застаје ту
тврдоглава ко магаре
жива као жеља
свирепа као сећање хладна као кајање
нежна као успомена
хладна као мермер
лепа као дан
нежна као дете
гледа нас смешећи се
и казује много не говорећи ништа
а ја је слушам дрхтећи и вичем
вичем за тебе
вичем за себе
и преклињем те
за тебе за себе и за све оне који се воле
и који су се волели
да, ја им вичем
за тебе за себе и за све друге
да не знам
остани ту, ту где си
где си била ту остани
не помичи се, не иди
ми који смо волели
ми смо те заборавили
али ти нас не заборави
јер немамо другог до тебе на земљи
не допусти нам да постанемо хладни
да се удаљавамо све више
одемо било где
дај нам знак да си жива
а много касније
на ивици неког шипражја
у шуми успомена
искрсни одједном
пружи нам руку
и спаси нас.

Заборавити треба
Све што је могуће
Оног кога нема
Време растанка
Изгубљено време
Треба знати како
Преболети сате
Што убити могу
Ударцима својим
Само срце среће

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Поклонит ћу теби
Сваки бисер кише
Из оних земаља
Где ни кише нема
Прокопат ћу земљу
Све до иза смрти
Да ти скријем тело
Светлошћу и златом
Створит ћу земљу
Где ће љубав бити
И владар и закон
Ти краљица моја

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Измислит ћу за те
Бесмислене речи
А ти ћеш их знати
Причат ћу ти причу
О заљубљенима
Што видеше своја
Срца где се љубе
Причат ћу ти причу
О ономе краљу
Што је давно умро
Јер те није срео

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Дешава се често
Да избије ватра
Из старог вулкана
Што је давно умро
И, чини се, има
Изгореле земље
Која житом роди
Боље него друга
А кад дође вече
И упали небо
Зар се стопит неће
Црвено и црно

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Немој, немој ићи

Плакати више нећу
Говорити нећу
Сакрит ћу се негде
Само да те гледам
Како плешеш сретна
Само да те слушам
Како певаш сретна
И само ћу бити
Сена твоје сене
Сена твога пса

Немој, немој ићи
Немој, немој ићи

Још осећам мирис косе твоје
и укус усана твојих јагодасти';
још стрепи, дршће, гори срце моје
са миља и са прохујалих сласти;

А још те желим и руке ти пружам,
и горим, пламтим са љубавне жеђи.
О, дођи, да те сву обаспем ружам'
и крином што је од мене још блеђи.

О, дођи, свилна и блистава жено,
утоли моје чезнуће и жуди,
у празном часу док још нисам свен'о,
младошћу док ми још распињу груди.
О, дођи, свилна и блистава жено!

Шибај ме, шибај бичевима своје
злаћане косе, бухавне, меке;
пусти да тонем у небесне боје
очију твојих и снивам далеке,
чаробне снове! ...

Сиши, исцрпи грамзивим уснама
сву топлу румен дечаштва ми чедна,
нек падне пуста равнодушна тама
и немоћ, шупља, зимогрозна, ледна.

Ти само љуби, манито и слепо,
у зликовачкој, успламтелој страсти,
док нисам жића узе све поцепо,
опијен од твог врућег даха сласти! ...

О, дођи, дивна, демонова кћери,
припиј се змијски уза ме, приљуби,
и кикоћућ се испосничкој вери,
нек блесну твоји слатки, грешни зуби!

О, дођи, дивна, демонова кћери!
Падајмо слепо и у загрљају,
у усијано то румено море;
загњуримо се у сунчаном сјају
и нек нам младости буктећи изгоре! ...
О, дођи, дивна, демонова кћери!

Не, немој ми прићи! Хоћу издалека
да волим и желим ока твоја два.
Јер срећа је лепа само док се чека,
док од себе само наговештај да.

Не, немој ми прићи! Има више дражи
ова слатка стрепња, чекање и стра'.
Све је много лепше донде док се тражи,
о чему се само тек по слутњи зна.

Не, немој ми прићи! Нашто то, и чему?
Издалека само све к'о звезда сја;
издалека само дивимо се свему.
Не, нек' ми не приђу ока твоја два.

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.

У мору живота што вјечито кипи
Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи -
И кад прође вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.

Можда ћеш се једном увече појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
Ох, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!

Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци.

Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи -
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
----------------------------------------------------

Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити - велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.

Jа сам своју душу у твој живот прен’о
И све твоје мане, грехе и врлине
Заволео тамном страшћу, драга жено,
Страшћу ради које живи се и гине.

Ти си светлост моје радости и туге
И молитва чиста срца у самоћи,
Радост мојих снова у бојама дуге,
Вера мога бића у дану и ноћи.

Кад причешће дође душе коју звона
Зову вечном царству чистоте и мира,
Ти си моје вере велика Мадона
Пред којом се цели из светог путира.

Што живимо дуже, везани смо чвршће.
Ти си тамна тежња нагона и жуди
И разблуде моје, кад на мени дршће
Све, а похота се почиње да буди.

Кад инстинкт са свешћу стане да се бори,
Кад се вани проспе месечина бêла,
Црвен пламен мојих страсти увек гори
На грешном олтару твог мирисног тела.

И сто тамних веза у нама се спаја:
Веза раних снова о вечној лепоти,
Веза нашом децом, радости и ваја,
И перверзне страсти и душе и плоти.

Дошло је време кад нам коса седи,
И наша чула постепено грубе.
Стојимо тако скрушени и бледи
Док нашу старост објављују трубе.

Но још у мени ишчезнуо није
Следбеник младог Вертера, што сања
При месечини, и што сузе лије
Уз сваки спомен старог осећања!

О знам то добро, стари огањ да је
Нестао, да га неће бити више.
Но нашу љубав нема ко да збрише:
Она се мења, али увек траје.

Сад нам је љубав отмена и чедна,
Ко месечином прожета. Мирише
Ко цвет сасушен, успомена једна,
У књизи што се већ не чита више.

О дај ми, драга, да на крило твоје
Положим главу уморну, да сада
Слушам. док бљеште на западу боје
И вече као црно крило пада,

Као у шкољци хуку морских вала
У нашој души, где ће одсад расти
Низ црних беда и старачких зала,
Пригушен шумор некадање страсти...

Mи смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела:
За њу младост Бог је, а страст јој је снага.

...Јануар фијуче у сутонској студи,
Бичевана река модри се и пени.
Јаук голих грана мртве из сна буди:
Кикоће се време у вечитој смени.

Све тутњи у снази напрегнуте воље,
Крши се и пишти и сева и пара,
Разјарен се оркан с небесима коље,
Полусмрзнут Нептун с Адом разговара.

Опијени мржњом, опкољени вриском,
Припијене усне до крви смо гризли,
Моћна су нам ребра дрхтала под стиском
Прстију, што међ њих незнано су склизли.

Тај пољубац душе пио нам је до дна,
И хиљаде шара, врелих кô страст лавља,
Играху кô очи два пантера сродна,
Док небеса сива биваху све плавља.

Плашљивих фауна, видех, јуре чете
Упивши у мене сав свој поглед зечји,
Певајући псалме неке вере свете,
Које гушио је њихов поглед дечји.

Вековима тако кикоћу се они,
Сплет њихов невидљив васељеном иде
И, тек кад у нама звук срца зазвони,
Њихове се чете оживљене виде.

Ми смо деца среће и живота зрела,
Наша чудна љубав до нискости нага,
Мрзи легендарних ноћи чеда свела;
За њу младост Бог је, а страст јој је снага.

Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам

Нека уђу
Нека прегледају нека претраже

Воденица у сенци ребара
Зрелу празнину меље
Опушци јевтиних снова
У пепељари се диме
Нисам више ту

Привезан чамац њише се
На црвеним таласима
Пар недозрелих речи
У облачном грлу виси
Нисам више ту

С места се нисам померио
Али сам већ далеко
Тешко да ће ме стићи

Потреба да љубим? Ова жеља плава,
Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?

Је ли ово жена коју љубим, збиља?
Ил' сен на проласку преко мога пута,
Тумарање мисли без свести и циља,
И све дело једног болнога минута!

Не знам; но на међи тога сна и јаве,
Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве —
Ја ни онда од тог ништа нећу знати

Ја волим сан, али станац камен више;
Док је на свету штете, срама, стида -
Срећа је немати ни срца ни вида;
Не будите ме, говорите тише.

Поведох је до реке
мислећи да девојка је,
али удата она беше.

Ту би, у ноћи Светог Јага,
скоро по договору
фењери гасили се,
свици почели да светле.
Иза задњих градских кућа
дотакох јој груди снене,
и оне се расцветаше
као зумбул гране нежне.
Шуштање сам слушао
уштиркане сукње њене,
као кад комад свиле
десет оштрих кама сече.
Крошње дрвећа без сјаја
постајале су све веће.
Видик паса лајао је
у даљини изнад реке.

И прођосмо крај купина,
трња и трске зелене.
Испод њене пунђе на тлу
направи се удубљење.
Тад одвезах своју машну,
она скиде вел са себе,
ја опасач с револвером,
она јелеке свилене.
Нити смиље нит пужеви
нису коже тако лепе,
ни кристали месечеви
таквим сјајем не трепере.
Ноге њене бежаху ми
као рибе уплашене,
допола још увек хладне
а отпола сасвим вреле.
Најлепшим сам од путева
јездио те ноћи целе,
на ждребици седефастој
без дизгина и опреме.
Сад не могу поновити
ствари које она рече,
да обазрив будем памет
налаже ми и поштење.
Прљава од пољубаца
и од песка пође с реке,
а на ветру љиљани су
потезали сабље беле.
Као прави Циганин сам
владао се цело вече,
најзад сам јој поклонио
кошару од свиле меке,
али у њу се не заљубих
јер удата она беше,
а рече да девојка је
кад поведох је до реке

I
Извори се с рекама сједине,
Реке с морем, море с океаном;
И ветри се небом уједине
Емоцијом слатко завитланом.

Ништа није усамљено. Ствари
По божјим се законима споје;
Та спајања један дух озари,
Па што не би тако и нас двоје?

II
Горе љубе неба плаветнило,
А вал вала загрљајем хвата;
И зар би се сестри опростило
Кад би свога презирала брата?

Сунце грли нашу земљу, ето,
Месечина љуби морске пене;
Ал` од какве вредности је све то -
Ако ли ти не пољубиш мене?

Пред својом цирком, вртом лавова,
Чекајући борбу љутих зверова,
Шеташе краљ Франц. Са њим сама
Властела, украс његова трона,
И, као венац, широм балкона,
Ту и круг отмених дама.
Краљ диже прст. По том знаку
Одскоче врата зверињаку
И тихим ходом, поносан сав,
Изиђе лав.

Около обазресе.
Погледа сву арену,
Два пута страшно зену
И гривом затресе,
Затим се протеже
И леже.

Краљ опет прстом даде знак
И с других врата паде превор јак;
А дивљим скоком, крвожедан,
Улете тигар један.
Спазивши лава саде
Бесно урлати стаде;
Снажно свој реп пружи,
Њиме поче да кружи;
Зарежа страшно, зину
И око лава мину
Опрезно; па мумлајући,
У други крај се прући.

И краљ поново руком даде знак.
Тад излетеше хитро на арену
Два леопарда у истом трену;
Жељни да страшна почне игра
Јурну на тигра.

Њих страшне шапе дочепаше;
Но ту лав ко - сила виша -
Уста и рикну - све се утиша.
И страшне мачке ове,
Све жељне крви нове,
У круг се поређаше.

Тад рукавица с балкона се вину,
И на крваву упућена бину,
Гле те:
Пред самог лава слете!

А Кунигунда, горе на балкону,
У подсмешљивом обраћа се тону
Делоргу, витезу, па му збори:
- Ако вам срце баш љубављу гори
И осећаји ваши су пламени,
Као што стално говорите мени,
Донесите ми рукавицу ону!

И витез журно доле сиђе,
У страшни цвингер стиже;
И смело, лако
Из круга страшног тако
Он рукавицу диже.

Запрепашћене језа проже
Ритере, даме и велможе
Од страха све претрну;
Али он се с рукавицом врну.
И похвала се глас захори ту;
А Канигунда љупка, испред свију -
Захвалност сија из њених очију
Обећавајући му срећу сву.
Но он - рукавицу баци јој у лице:
- Не треба мени хвала, госпођице!
Па се окрете и напусти њу.

Превео Трифун Ђукић

1.
Море говори језиком
које се не употребљава у пристојном друштву.
То је сочни и безобразни говор ђубретара.
Да ли је страшно - бити сам?

2.
Прерија не прича ништа док киша то не зажели.
Прерија је жена обузета својим мислима.
Да ли је страшно - волети много?

Да долазиш ми ти у јесен
Одмахнула бих лето руком
Уз полуосмех, полупрезир,
Као што се то чини с мухом.

Да знам за годину ћеш доћи,
Сваки би месец клупко био,
У својој смотано фијоци,
Да чека док се буде збио.

Ако те само столећа прече,
Ја бих их помоћу прстију
Бројала све док ми прсти
Не отпадну у Тасманију.

Да знам, кад овај живот прође
Да твој и мој ће живот бити,
Збацила бих га као кору,
Да вечност могу окусити.

Но сад, кад ми се дужина крила
Времена нејасно указује,
То подбада ме, ко утварна пчела
Што жаоку не исказује

Знаш, било је много добро.
Било је, боље него било шта.

Било је, као нешто,
што можемо да подигнемо,
држимо, гледамо и
онда се смејемо,
због тога.

Били смо на Месецу.
Били смо у Месецу,
имали смо га.

Били смо у врту,
били смо у бескрајном понору.
Нигде нема таквог места.

Било је дубоко,
и светло,
и високо.

Примакло се тако близу лудила,
смејали смо се безумно.

Твој смех и мој.

Памтим кад су твоје очи,
гласно рекле волим,
сада, док се ови зидови,
тако нечујно љуљају.

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/carls-bukovski.html

Вече црне обрве натуче.
Нечији коњи пред улазом стоје.
Да нисам младост пропио јуче
Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да песму кише слушам у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,
Оне што ме муче док не дотуку.
Облици нежни и појаво слатка!
Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Али и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Тек’о наш живот, ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?

Како да душу спутам, да се твоје
не такне? Како мимо тебе њом
да грлим друге ствари и даљине?
Ах, радо бих да склоним је на које
заборављено место усред тмине,
у неки страни, туђи кут, у ком
неће је твоје нијати дубине.
Али ипак, све што додирне нас двоје
ко гудало нас неко спаја, које
из двеју струна један мами глас.
На ком смо инструменту? Ко нас сатка?
И који ово свирач држи нас?
О, песмо слатка.

Остадох те жељан, једног летњег дана,
О, сребрна водо, из туђега врела.
То је било давно – 
Свака ми је стаза данас обасјана
Сунцем и лепотом. Срећа ме је срела.
Из стотину врела жеђ моја сад пије,
Али мира не нађох нигде, јер ме никад
Ватра прве жеђи оставила није.

Љубим ли те... ил' ме санак вара,
Што те удиљ уза ме дочара;
Љубим ли те... ил' ме душа вара
Што се удиљ с тобом разговара;

Љубим ли те... ил' ме безум гања,
нема вида, немам осећања;
Љубим ли те... ил' љубави није -
Што се грли, то су саме змије;

Љубим ли те... ил' ме и нема,
Или тебе, - нас ниједно нема;
Љубим ли те... или нема света,
нема сунца, ни росе, ни цвета,

Већ све тмина, што је пако меси,
А по тмини витлају се беси,
А међ њима прабесина спава -
Моју љубав у сну измишљава.

Сјај ђурђевске зоре ране
Падао је преко страна,
А ти крадом газила си
У ријеку, испод грана.

Врану свилу твоје косе
Мрсио је вјетар ти'о;
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.

Сребрн талас о хрид голу
Расипô се меко, мекше;
Ја на твоја њедра бацих
Струк вријеска и мелекше.

Ти затрепта, мила, нага,
И у воду сва се скупи...
У љиљане лица твога
Пурпурна се ватра упи...

И док лептир кружио те
Кô водени цвијет мио.
Ја, дршћући као трска,
Под врбом сам скривен био.