среда, 15. јул 2009.

Владислав Петковић Дис | ПИЈАНСТВО



Не марим да пијем, ал´сам пијан често
У граји без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал´ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак´о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће,
Узвик га пролама: ”Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.”

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се склоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

1 коментар:

  1. Dis je stvarno bio kralj. Posle drzgog neuspelog polaganja maturskog ispita poveo je profesora na piće.

    ОдговориИзбриши



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта