Дошло је време кад нам коса седи,
И наша чула постепено грубе.
Стојимо тако скрушени и бледи
Док нашу старост објављују трубе.

Но још у мени ишчезнуо није
Следбеник младог Вертера, што сања
При месечини, и што сузе лије
Уз сваки спомен старог осећања!

О знам то добро, стари огањ да је
Нестао, да га неће бити више.
Но нашу љубав нема ко да збрише:
Она се мења, али увек траје.

Сад нам је љубав отмена и чедна,
Ко месечином прожета. Мирише
Ко цвет сасушен, успомена једна,
У књизи што се већ не чита више.

О дај ми, драга, да на крило твоје
Положим главу уморну, да сада
Слушам. док бљеште на западу боје
И вече као црно крило пада,

Као у шкољци хуку морских вала
У нашој души, где ће одсад расти
Низ црних беда и старачких зала,
Пригушен шумор некадање страсти...