недеља, 31. мај 2009.

Јарослав Врхлицки | СТАРА БАЛАДА О ЉУБАВИ




Давно љубав сишла у земаљски крај
И ником долазак чудан не би тај.

То је к'о поплава - мислио је свак` -
Или к'о шум горски кад је ветар јак.

Тражила је срце за завичај свој -
Које за њу живи и сања о њој.

А шта нађе? Гробну тишину и лед
И маске што крију себичности јед.

Тужна се обазре, задрхта к'о прут,
К'о дете у пољу кад изгуби пут.

Хтеде натраг, али пута нема тог -
За казну што презре срећу раја свог.

И од тога часа лута светом тим,
Срце свуда тражи и чезне за њим.

Покаткад - тамо где не знају њу -
Гостује, годину задржи се ту.

А понекад пређе у песников свет,
К'о кап бистре воде у мирисни цвет.

Но тренутни то је премалетњи крас
И тад - старе песме, опет стари глас.

Тако љубав вечно, у лутању свом,
Тражи срце - иде из дома у дом.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта