Давно љубав сишла у земаљски крај

И ником долазак чудан не би тај.

То је кô поплава – мислио је свак` – 

Или кô шум горски кад је ветар јак.

Тражила је срце за завичај свој –

Које за њу живи и сања о њој.

А шта нађе? Гробну тишину и лед

И маске што крију себичности јед.

Тужна се обазре, задрхта кô прут,

Кô дете у пољу кад изгуби пут.

Хтеде натраг, али пута нема тог –

За казну што презре срећу раја свог.

И од тога часа лута светом тим,

Срце свуда тражи и чезне за њим.

Покаткад – тамо где не знају њу –

Гостује, годину задржи се ту.

А понекад пређе у песников свет,

Кô кап бистре воде у мирисни цвет.

Но тренутни то је премалетњи крас

И тад – старе песме, опет стари глас.

Тако љубав вечно, у лутању свом,

Тражи срце – иде из дома у дом.

Превео Трифун Ђукић