уторак, 15. децембар 2009.

Растко Петровић: ВОЛЕЋУ НОЋ, ЊУ И ЗЕМЉУ



Птице су њене мисли a сенке успомене:
Још најстрашнија сенка облака који бежи;
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела, та сенка по њој лежи.

Једна је земља тад ноћ a друга је сјај зоре,
На једну спусти образ – она јеца од бола.
Гле, ова ноћ ко земља, тај дан ко жарко море,
Силазе низ њено тело, у ждралу вала гола.

A та ме мис'о прожме зеницом месечина:
Мој дане, ево чуда мешањем у мом срцу.
Чудо, и опет чудо, што лије крв у вина.
Гле ова земља, ко ноћ, сакрије звезду у срце.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта