четвртак, 15. октобар 2009.

Емили Дикинсон | * * *



Има нека коса светлост
У зимско поподне, која
Тишти, као у катедрали
Терет поја.

Небеску задаје нам рану;
Ожиљци не остају,
Него разлика изнутра,
Тамо где значења постају.

Никога ту да поучи нас,
То жиг је, очајање -
Властан један бол што стиже
Одозго као постојање.

Када долази, крајолик слуша,
Сенка свог духа се боји.
Кад одлази, то је раздаљина
Што до смрти постоји.

1 коментар:

  1. Hvala tiza ovu pesmu-ne samo za nju...ima toga još, puno.
    Baš sam sa ozarila kad sam je ugledala.

    ОдговориИзбриши



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта