субота, 09. мај 2009.

Сергеј Јесењин | РАСТАНАК



Вече црне обрве натуче.
Нечији коњи пред улазом стоје.
Да нисам младост пропио јуче
Да се јуче нисмо растали нас двоје.

Не шкрипи више тројко задоцнела!
Наш живот оде без трага румена.
Можда ће сутра болничка постеља
Да ме упокоји за сва времена.

А можда ћу сутра и ја сасвим други
Отићи одавде исцељених груди.
Да песму кише слушам у час дуги
И да живим тако к`о сви здрави људи.

Заборавићу све зле силе мрака,
Оне што ме муче док не дотуку.
Облици нежни и појаво слатка!
Памтићу заувек ту нежну руку.

Заволим ли другу, нек буде ма која,
Али и с другом, у сутону благом,
Причаћу о теби, о љубави моја,
Коју сам некад и ја звао драгом.

Причаћу како је у сванућа рујна
Тек’о наш живот, ружа неувела
О главо моја, главо моја бујна...
До чега си ме ти само довела?

2 коментара:

  1. umetnost reci je za svakog, zato je i najvisa od svih. a ova pesma je umetnost...

    ОдговориИзбриши
  2. Pesma je extra...rastanak jeste inace nesto sto ne moze da se opise zbog trenutnog bola,ali je ovde opisan na nacin koji nikog ne moze ostaviti ravnodusnog

    ОдговориИзбриши



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта