понедељак, 16. новембар 2009.

Војислав Илић: ГОСПОЂИЦИ Н.



По вољи своје судбе клете,
Прогоњен страшном буром зла,
А мислећ' на вас мило дете,
Из даљине вам пишем ја.
Ја, збиља, на то немам право,
Ал' ви ћете ми дати сад ;
Моје је право одн`о ђаво
А обазривост - бол и јад
За прошлом срећом. Тужна мисо
На љубав нашу и на све
Нагонила ме, те сам писо
Лакомислене ретке те.
Мени је самом јако криво,
Зашто се вечно сећам вас.
Ал' сећање ме гони живо
И успомена моћни глас !
Ко сморен путник из туђине,
Коме је мрзак живот млад,
На обалама бујне Дрине
Ја често сањам онај град -
У коме буру прве страсти
С веселом песмом сретах ја,
И сан, испуњен чудне сласти,
И дан без мира, ноћ без сна...
Јурећи нагло са висина,
У слободноме току свом
Шуми и тутњи хладна Дрина,
И ковитла се преда мном.
По њеним мирним обалама,
Као једини накит њен,
Са својим витким гранчицама
Жалосна врба баци сен.
У томе хладу, мрка лика,
Кад сунце жеже, кипти зној,
По какав Турчин из Зворника
Спокојно пуши чибук свој -
И ћутећ' гледа на таласе,
Пруживши дуги, црни врат,
Док близу њега мирно пасе
С босанском робом верни хат.
Ритови, њиве и врбљаци
Наоколо се шири свуд ,
А кад се поглед водом баци,
До спруда пешчани стоји спруд;
И чак далеко, сред планина,
Где прибежишта тражи звер,
Ко горда слика исполина
У облаке се диже Цер.

Кад сунце спусти косе зраке,
И тихо падне сутон блед,
Сакривајући у облаке
Босанских гора даљни ред, -
Ја самац блудим по обали,
Спокојан, тих у миру том,
Па слушам, како шуме вали
У немирноме току свом;
А мисо моја жури тада
Северу даљном, где сте ви,
И ноћ звездана тихо пада,
Дубоким санком земља спи. -
И једнолико, сред тишине,
Удвајајући ноћи крас,
Загрми песма из даљине
И тамбурице звучни глас;
Душа ми чудне снове снева,
И ове песме сва је плен.
Одакле иде? Ко је пева?
И шта ли значи смис`о њен?




Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта