понедељак, 20. децембар 2021.

Владислав Петковић Дис – ОНА, И ЊОЈ

Vladislav Petković Dis – ONA, I NjOJ
Тамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,
Где човек живи у борби са људима и самим собом,
Где безазлена невиност вечито пати и страда,
Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,
Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,
Где ти је лепота смело красила девичност ведру,
Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,
Где си увек корачала поносна, горда и лака,
Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,
Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,
Где си заносно гледала снове што их нада плела,
Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,
Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,
Знам да си најзад нашла хуманост и врата болнице,
Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно пије,
Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,
Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,
Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,
Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле... збогом!

недеља, 12. децембар 2021.

Александар Ристовић – ПОСЛЕДЊА ПЕСМА

aleksandar ristovic
Сандук је довршен,
мајстори одоше по новине и пиво,
док се огледам
на његовом тамном глатком дрвету,
ја сам у исто време и напољу и унутра,
не поседујем ништа,
ни крпицу од оног што је био предмет
песничке расправе.
Мајстори одоше по новине и пиво.

петак, 3. децембар 2021.

Владимир Назор – МАЈКА ПРАВОСЛАВНА

vladimir nazor majka pravoslavna
Јеси ли се насједила на гаришту куће своје,
ох, та кућа б’једна! –
тражећ оком и руком кол’јевчицу малог Јове,
иконицу светог Ђорђа и ђерђефић твоје Руже?
Све је сада дим и пепел, све прогута чађа тавна –
ти, сломљена крепка грана, најбједнија међ женама,
мајко православна!

Јеси ли се находала ногама што једва носе
ох, те ноге болне!
Јеси ли се уморила тражећ Руму, краву своју,
краву своју, хранитељку старе баке и дјечице?
Да л’ је вуци растргоше ил’ је сакри шума тавна?
Не мучи се! За кога би сада били сир и мл’јеко,
мајко православна?

Је си ли се наплакала над судбином друга свога,
о друже љубљени!
Издајом га уловише, као пса га измлатише,
мучили га, везали га, бацали га у тамнице.
И он кога срце вукло дјела вршит тешка и славна,
као хром се богаљ врати да ти умре на рукама,
жено православна.

Јеси ли се накукала изнад оне страшне јаме,
о јамо проклета!
Гдје са гркљаном пререзаним дјеца твоја сада леже
покрај баке, и гдје мајку своју зову, за њом плачу;
и боје се, јер је рупа пуна људи, влажна, тавна?
Шутиш. Печат шутње јад је на уста ти ударио,
мајко православна.

Бл’једиш, тањиш и кочиш се, но бол немој гушит своју,
бол ти предубоку!
Пусти нека тужба твоја одјекује широм земље
и нек траје вјековима. Нека чују у што сада
прометну се сјета твоја, твоја туга стара, давна.
– Шутиш. Бл’једиш. И ореол мучеништва већ те круни,
мајко православна.

У попаљеном српском селу код Вргинмоста
Јануара 1943.

петак, 26. новембар 2021.

Јосиф Бродски – ПОМПЕЈА

josif brodski pompeja
Обитавасмо опет покрај затона,
и облаци још плове изнад нас,
и Везув данашњи ко пре клопара,
и слеже се прашина на сокаке,

и слушаш звекет сокачких стакала.
И нас ће једном затрпати пеп'о.
И ето волео бих у тај час
да ти у предграђе трамвајем дођем,

да уђем у твој дом,
и стотине година потом
дође ли одред да откопа град,

тако бих волео да нађе тад
у твоме вечном загрљају мене,
под слојем новог пепела и праха.

Лаза Костић – ПОГРЕБ

laza kostic pogreb razbolje se ljubavРазболела се љубав
у твоме драгану,
разболела се часком
и часком издâну.

да виде како ми је
у тузи великој,
повешћу сјајан погреб
умрлој јединој.

У љубавна ћу писма
обавити је сву,
да чува тајна тајну
и клетва заклетву.

Положићу јој тело
на чудна носила,
од покиданих жица
и старих гусала.
За носили' ће ићи
родбина њена сва:
Лепота, мати њена,
и Вера, сестрица.

А крај ње ће да иду
све ситна сирочад,
скорашњих пољубаца
љубавни пород млад.

Пред носили' ће ићи
по реду попови,
у одеждама црним
са свети крстови.

Ти попови су стари,
све вечни болови,
све уздисаји црни,
ти црни попови.

Пред попови' ће бити
ђачића који ред,
да поју „свјати Боже!”
да буде погреб свет.
Ти ђачићи су песме
што за њом уздишу,
што теше душу њену
и Богу уздижу.

Стихари им се светле
на младих рамени',
а барјаци се вију
с чираци' пламени'.

Над гробом су јој дали
опело попови,
„со свјатими” се ори
над млади' гробови'.

„Со свјатими” се ори
ко припев из раја,
напослетку још ђаци
отпоју „вјечнаја”.

Поскакала је за њом
родбина њена сва;
и њојзи моји ђаци
отпоју „вјечнаја”.
Још и сад кô да чујем
то свето „вјечнаја”.
а као да ћу га слушат
животу до краја.

И синоћ баш га чујем,
већ доцкан пред зору,
а неко кô да куцну
на тамном прозору.

Заблиста месечина
са бледа покрова: —
љубавни вампир то је
и пратња његова.

четвртак, 18. новембар 2021.

Еуженио де Андраде – ПРИБЛИЖИ СЕ ИЗВОРУ

Euženio de Andrade Približi se izvoru
Приближи се извору;
нека те не брине да ли само
тишина до твојих чула допире;
још увек је музика. Још једном
покушај да подигнеш руку све до даха
прве звезде,
ученице брижљиве,
до гласа сваког слога;
немаш друго небо,
немаш другу земљу.
Уснама, очима,
прстима
покушај да дотакнеш
земљу испуњену твојим срцем.
Поново.

•С португалског превела Ана Стјеља

уторак, 16. новембар 2021.

Рој Крофт – ЉУБАВ

roj kroft ljubavВолим те
Не само због тога што ти јеси
Него и због тога шта сам ја
Кад сам с тобом.

Волим те
Не само због оног
Што си учинила од себе,
Него и због тога
Што чиниш од мене.

Волим те
Због оног дела мене
Који ти износиш на видело.

Волим те
Јер стављаш руку
На моје, бригама претрпано срце,
И прелазиш преко
Свих лудости и слабости
Којима не можеш помоћи,
Док чаме у магли,
А ти их изводиш на светло.
Сву ту моју предивну имовину
У коју се нико пре није
Довољно дубоко загледао
Да је пронађе.

Волим те
Јер ми помажеш
Да из набацане хрпе свог живота
Изградим:
Не крчму,
Већ храм
Да у делима свакодневним
Не слушам прекор
Већ песму.

Волим те
Волим те
Јер си учинила више
Него што би икада ико могао
Да учини добрим,
Више, него што би ме ма који усуд
Могао усрећити.

Без речи,
Без додира,
Без знака.
Учинила си све –
Напросто оним што јеси;
Можда то, на крају,
И јесте оно
Шта значи – бити пријатељ.

четвртак, 28. октобар 2021.

Антун Густав Матош – ЈЕСЕЊЕ ВЕЧЕ

Оловне и тешке снове снивају
Облаци над тамним горским странама;
Монотоне сјене ријеком пливају,
Жутом ријеком међу голим гранама.

Иза мокрих њива магле скривају
Кућице и торањ; сунце у ранама
Мре и мотри, како мрке бивају
Врбе, црнећи се црним вранама.

Све је мрачно, хладно; у првом сутону
Тек се слуте цесте, док не утону
У даљине слијепе људских немира.

Само горди јаблан лисјем сухијем
Шапће о животу мраком глухијем
Као да је самац усред свемира.

уторак, 19. октобар 2021.

Душан Костић – У ТОЈ ТАМИ

dusan kostic u toj tami
У тој тами дугој бљешти моја луча,
Србијо, из канџи излети још млађа!
Слутим зору бријегом кроз крв која кључа
за твоју слободу, за све што се рађа.

Избјегох, ал' твој сам до дна, задње нити,
зар могу не вољет дом тај, своје краје?
И овдје, у св'јету, ја ћу с тобом бити
међ нама даљина макар колика је.

Јер знам чежње твоје, твој сан, твоје наде,
знам ширину душе и љубав без мјере,
твој мрак знам дубоки, и тугу, све јаде,
сву бол коју болиш, све то што те ждере.

Знам шта оком плане. мрко, усред уза,
крену л' чете листом, бљесну ли шишане;
знам ти сваку мис'о, сву горчину суза,
гњев твој предубоки, ланце покидане.

Земљо моја родна! Знам и глад, и хајке,
кевтања, и сплетке, и жуч, мракобјесе;
знам јед шупљоглавца, глас туђе свирајке,
знам душу мантије, ћуд кнежеве кесе.

Ал' за тебе тријех – за дан што ће доћи,
за пучину твоју што се диже смјела,
за см'јех твог прољећа мрак покидах ноћи,
за живу ти ријеч горјех до пепела.

За све снове твоје уткане у струне
гусала, за бајку мајке – ткаље меко,
за горчину клетве издају што куне,
ријеч њежну драге драгом на далеко.

Земљо моја родна! Твој сам. Руди пјена
над буктињом срца – љубав тихо плави.
Ја знам снагу пера, праха размућена:
сву љепоту твоју свјетом да прославим!

четвртак, 7. октобар 2021.

Ендре Ади – НАРИЦАТИ, НАРИЦАТИ, НАРИЦАТИ

Чекати, док поноћни звон тиња,
Да се донесе црна шкриња.

Не питати због ког је патња,
Звонити док не мине пратња.

Под балдахином и црним велом
Носити распело бело, пред опелом.

Под тешким сребром погнути плећа,
Давити се у диму свећа.

С тамним сенама у бој стати
И тихе псалме запевати.

Слушати оргуље печалне
И звона посмртних јечање.

Крочити преко зева гробова
У пратњи слугу, божјих робова.

Мрзнути у зачараној ноћи,
Гледати туђег мртваца у очи.

Дрхтати на месечини кобној,
Уздисати на хумци гробној.

Порећи прошлост, јецајући,
Замађијано, клецајући.

Опростити сваком. Покајнички
Грлити сандук, очајнички.

Тестамент страшни срицати,
и нарицати, нарицати, нарицати.

• Превео Данило Киш

среда, 29. септембар 2021.

Борис Вијан – ***

Умрећу од рака на кичми
Једне лепе вечери
Светле, топле, мирисне, чулне
Умрећу од труљења
Неких мало познатих ћелија
Изашав из џиновске рупе
Један џиновски пацов ишчупаће ми ногу
Умрећу од сто посекотина
На мене ће пасти небо
Ломећи се као тешко стакло
Умрећу од праска гласа
Који ће ми пробити уши
Умрећу од подмуклих рана
Задобијених у два ујутро
Од неодлучних и ћелавих убојица
Умрећу не примећујући
Да умирем умрећу
Засут сувим рушевинама
Хиљаде метара срушеног памука
Умрећу удављен у истрошеном уљу
Згажен ногама равнодушних животиња
И, одмах затим, других животиња
Умрећу го или обучен у црвено платно
Или зашивен у врећи са жилетима
Умрећу можда без брига
С лаком за нокте на ножним прстима
И с пуним шакама суза
И с пуним шакама суза
Умрећу у трену док ће ми неко отварати
Капке под побеснелим сунцем
Док ће ми неко тихо шапутати
Пакости на ухо
Умрећу гледајући како муче децу
И зачуђене бледе људе
Умрећу изједен, жив,
Црвима умрећу
Свезаних руку под водопадом
Умрећу сагорео у суморном пожару
Умрећу мало, умрећу много,
Без страсти али са пажњом
И потом, кад све буде свршено
Умрећу

•Превела с француског Миреј Робен-Томић

Извор Поља 123, 1968. година
 

субота, 18. септембар 2021.

Владимир Мајаковски – РАСПРОДАЈА

Жену дирљиво обигравам,
невино пролазнике оком китим –
а свака џеп свој придржава.
Смијеш но!
Шта ћеш
просјаку здипите?
Пролазе године низом сивим –
најзад стигнеш до свог гроба –
а ја далеко боље живим
него икакав Пјерпонт Морган¹
Кроз толико и толико
морам да сиђем:
Или ће глад,
или пиштољ.
Мене ће риђег
изучити профе до задњег јот,
зашто
и када
добих снагу
с катедре ће
главати идиот
млатити нешто о боговрагу.
Улагивачка
немирна гомила
све ће сазнати.
Зар нисте чули:
ја нисам ја:
ћелаву ће главу нацртати
с роговима или да сија.
Свака ученица
прије него пада
мој
стих ће читати из заноса.
Ја сам – песимист,
знам,
а свакад
ученица ће бити доста.
Послушајте:
све што ми душа има и нема –
треба само измјерити је –
све оно дивно
што ме у вјечност спрема
и чак моје бесрмртије,
што ће сигурно вјекове знати
и окупити на кољенима снагу мушку –
све што хоћете
ја ћу дати
за једну ријеч
топлу,
људску.
Људи!
Пилећ проспекте, млатећ раж још
одласте са Земљиних груди-струна.
Данас,
у Петрограду.
на Надјежинској,
ни за грош
продаје се најскупља круна.
За људску ријеч –
даћу је спремам!
Пођи,
потражи,
али ње
нема!

• С руског превео Божо Булатовић


¹  Амерички милијардер. — Прим. прев.

петак, 10. септембар 2021.

Вито Николић – ПОСЉЕДЊА ПЈЕСМА

Лежим на одру, тих, упрошћен
до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.

Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
и опраштају ми великодушно
све што се збило уз веселу чашу.

Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.
(Испада, ето, да сам био диван,
смрти, моја једина грешко!)

------------------------------

Лежим на одру, тих, упрошћен.
Напољу сунце свакодневно сја.
Не знам да ли је ко ожалошћен
али, заиста, јесам ја

понедељак, 6. септембар 2021.

Вито Марковић – ПИСМО

Драге моје људине
Коме да се обратим
 
у дну себе рањена
држим усне скупљене
имам очи велике
попут пуна месеца
 
Добре моје људине
Коме да се откријем
 
нешто има у мени
главу моју отима
ја га зовем напоље
претим њему очима
 
Лепе моје људине
Коме да се пожалим
 
Нешто ћути у мени
једе моје нутрине

недеља, 18. јул 2021.

Иван В. Лалић – ЈЕР СИ ЉУБАВ

Јер си љубав покривам те жедно својим трајањем,
Као виноград пијан од земље. Јер си љубав
Отварам те прстима од жеђи жутим као очи
Спаљених пашњака, као плод те отварам
И налазим те, опоро зрно присутности,
И налазим црва што мучно прогриза пут
Кроз нестајање, и у њему проналазим себе.
Твоје име пада као камен у језеро слуха,
Камен огољен до чистог смисла: јер си љубав.
Твоје име куца у свим слепим сатовима
Давно зазиданим у високе црвене зидове
У ветровитој равници, зидове које неће
Да сруше прашњави трубачи испод Јерихона,
Твоја боја је она светлост што преображава
Месо пучине у чисти, опори доживљај,
У виноград. Ти си виноград, пијан од мене
Који сам земља, твоја земља, јер си љубав.

Иван В. Лалић, Време, ватре, вртови (изостављене песме), 
Завод за уџбенике, Београд, 1997.

петак, 11. јун 2021.

Божидар Тимотијевић – РУКА

Мртви су прозори оне куће
с језером што чини давну даљину,
заћутала су врата и сад једино
суви ветар лета унутра ноћива.

И тајно уводи једну белу руку,
ту руку која се не отима,
и шта ли ради са њом онамо,
шта у то доба несвесног мрака?
 
Како се понаша њена нежност
у дну празних соба, с паучином само,
зар није нашла начин да изађе
и да се опет језером окупа?

понедељак, 31. мај 2021.

Алехандра Писарник – СУТРА ЋЕ СУНЦЕ...

Сутра ће сунце ово посустало нестати.
Бићу ја тада по повратку
од свега што иначе јесам
            оној себи на коју сам успут
можда или свакако заборавила
а вера, тек тако, ипак не постоји.
Ниједна пустиња није занавек
ниједна самоћа без разлога
ниједно место погодан заклон није.
Само цветнице су слободне јер знају
да ће ионако кад-тад бити посечене.
Али ја не познајем
нити ово небо, нити овај песак,
већ само влажне трагове
            вруће мокраће своје
                        баш као камен прокажен:
збогом, мили мој,
иди с богом иако те и даље волим,
само да те некако замолим не заборави ме
никако, од моје крви речи моје крви.
Кад оно беда, новац, леба.
Још једном кад се све стврдне, па и у летњој ноћи
попут ветра, кучкиног сина
који ме неће
неће да ме одуне
ништа нећу да будем
ништа.
Да останем ништа тек тако да спознам
него ово споро лебдење, ово бивање на одлагање,
ово на миру остављање
да ми пси мозак дозову
            а ја сам ја у теби.

Размисли о сећању на завршни ударац
на своју меру која као матрица служи рани
од ваздуха на срцу мом.
Имај и ти за мене милости.
Ти, омражена љубави моја.

• Превод са шпанског Силвија Монрос Стојаковић

четвртак, 20. мај 2021.

Ендре Ади – РОЂАК СМРТИ

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморна одрицања
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Ја сам рођак смрти.
Волим љубави које гину
И да пољубим сваког ко одлази
У даљину.

(1907)

• С мађарског превео Данило Киш

среда, 12. мај 2021.

Паун Петронијевић – БАЛАДА О ЊОЈ

Ти си за мене јутро препуно белине дана
и вече тмурно од слутње будуће ноћи.
Ти си све, и ништа на овом цвету рана,
све што је прошло касом и што ће галопом доћи.

Ти си муња што сине и небо што кишом јеца,
уморна звезда снова и уздах болних груди.
Ти си нога нечија, ма чија, што од пропасти клеца,
Све што је тако добро и што не воле људи.

Ти си даљина чедна којој се не види краја
и мирис пун живота у свему што је једно.
Ти си пресована круна и звезда без сјаја,
уморно сироче хлеба које умире гладно.

Ти си за мене слутња немирна попут ата
и циљ већ дохваћен рукама једне злобе.
Ти си празнина, тама – највећи грумен злата,
у овом урнебесу јурења празне собе.

Ти си уздах на јави, и башта пуна цвећа
у којој вену страсти за осмех твојих груди.
Ти си тишина снена и бура највећа,
што дела часна на страшне муке суди.

Ти си злослутна врана и весник свих лепота,
рањава вена тела и хитра срна беса.
О, ти си пламен – ватра, и напор свих живота,
који се рађају непозвано и гину у тами леса…

уторак, 13. април 2021.

Булат Окуџава – ПЕСМИЦА О БУДАЛАМА

То је одлика нашега века:
на сваку осеку дође плима,
на сваког паметног будала нека,
сви су једнаки, праведност свима.

Ал’ начело такво будале не воле:
Уочљиве су врло лако.
Викати будалама: „Будале! Будале!“
Па њих то увреди баш јако!

Да будале не би срамотили,
да свако буде обележен, свако,
свакога су паметног жигосали
са по једном етикетом тако.

И етикете су се већ одомаћиле,
у бесцење баш отишло је све.
И паметнима вичу: „Будале! Будале!“
А будале су, ето, неприметне.

1961.

•Препевао Александар Мирковић

Жерар Де Нервал – ЕПИТАФ

Живео је каткад безбрижан кô чворак,
час љубавник чили и нежности владар,
час мрачан и сањар кô тужни Клитандар,
кад крај својих врата чу нечији корак.

Би Смрт! Замоли је да му, као на дар,
дозволи да сврши задњи сонет горак;
а онда спокојно, још за то тек кадар,
у црни се ковчег спусти јадни створак.

Прича каже да је леност га красила,
да ништа не створи од свога мастила.
Хтеде свашта сазнат – залудан посао!

А кад му, смореном, дође и тај тренут
кад, вечери зимске, требало је кренут,
он оде говорећ: "Зашто сам дошао?"

•Превео с француског Коља Мићевић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

понедељак, 29. март 2021.

Љубиша Јоцић – ЈА САМ ПЛАТИО СВОЈЕ

Нека и овај дан прође као ноћ, нек
пође, нек глође као још једна ноћ
у којој ми је свануло, у којој сам
одахнуо душом, или дангубом, губом,
ја сам платио своје.

Нека се опет град испуни буком, руком
стоструком да га цедим, нека се испуни
хуком као сунђер течношћу што га једе,
нека се испуни као крпа пачавра, нека се
напуни као гладни стомак болно
и прекомерно,
ја сам платио своје.

Нека се октава времена, октопод тренутка
откине са огроздом семена, нека се време
засемени, осмех ти једини љубим,
ја сам платно своје.

Нека се 12 апостола усоли за вечност,
нека се промућка течност сећања да би се
упила у песак заборава, мали човек цвета,
мали умор вене, срозан на ограду ринга,
крик моде или борца прса у прса,
ја сам платио своје.

Божидар Тимотијевић – ПОВРАТАК ИЗ РАТА

bozidar timotijevic srpska poezija
Кад смо у ту равну враћали се земљу,
далеку од звезда и небеског млека,
певали смо тада неку песму мемљу,
лечећи се житом украј громих река.
 
Наше жене чарне у врбама влажним
чекаху нас дуго и већ врло слепе,
у вечерње неко, кад поче да дажди,
заспаше у мутним потоцима лепе.
 
Ни усне им модре не стигосмо таћи,
нити косе росне, нити лрсте танке.
Рекоше: на небу све ћемо их наћи
где певају песме из ратне читанке.

понедељак, 15. март 2021.

Велес Перић – ОЛУЈА

Ишли смо пругом, пустом,
једне вечери свеже
када облаци беже
          пред олују.
Наше речи у ветру густом
једва су могле да се чују.

Рекла је: Реци ми стихове
ко што ми срце куца сада.
Нешто што не бих мењала ни за које дане и снове
низашта на свету
          никада!

Реко сам: Гледај, облаци лете,
а ја будућност у свету плужим.
— Хоћеш да искочимо са планете
и да је гурамо
          да брже кружи?

Црвени облаци и простор брисан
били су једина — панорама.
А олуја ко огромна елиса
витлала је све јаче
          над нама.

уторак, 9. март 2021.

Ендре Ади – АКО ИПАК

Мислих: дружицо моја, мила,
покушајмо и сад опстати
кад зверска ратна игра дивља.

Кад се све губи и нестаје
задржи ме за прошлост или сведока
као чудо или кајање.

У време бекства, пропада,
мислих: задржи ме дружицо мила
као Прошлост што обећава.

Избоден сам, ал’ задржи ме,
мене крвавог, укоченог,
макар као јучерашње биће.

Грлиш ме још, дружицо моја, мила?
Јао мени, сто пута јао,
крвава је та несвестица.

Али ако одем, ти ми суди,
јер ме је олуја с тобом спојила
и ти ми држиш судбу у руци

•Превео с мађарског Илеш Фехер

среда, 3. март 2021.

Александар Вучо – МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

субота, 13. фебруар 2021.

Момчило Настасијевић – ПОРУКА

Прозрем вас: 
јадна јаснота, 
умље, јадна реч, 
мрачни пут грете. 

Замукни муком скота;  
достојан споља лик и ум, 
унутра звер 
и беспомоћно дете. 

Мркло кад језгро живота, 
замрачи њим 
и празни умља вид. 

Из таме себе 
тамом потеци ван; 
ругобом ноћи 
штурину оплоди дан 
у видела непребол, 
у стид. 

Чујем вас: 
на мужанско грло 
зацвили дете, 
рикне из питомине звер. 

И синак био мајци, 
или кћер, 
замукни, залуд глас, 
кад никог и ништа не зовете. 

Јадна јаснота, 
умље, јадна реч, 
мрачни пут грете. 

Достојан споља лик и ум, 
унутра звер, 
и беспомоћно дете. 

понедељак, 1. фебруар 2021.

Вислава Шимборска – ПИСАЊЕ БИОГРАФИЈЕ

Шта треба?
Треба написати молбу,
Молби додати биографију.
 
Без обзира на дужину живота,
Биографија треба да буде кратка.
 
Обавезује сажетост и селекција чињеница.
Заменити пределе адресама
А колебљива сећања трајним датумима.
 
Од свих љубави довољна је брачна
А од деце само рођена.
 
Важније је ко тебе зна него кога ти знаш.
Путовања само ако су у иностранство.
Припадање нечему, али без зашто.
Одликовања, без за шта.

Пиши као да са собом никад ниси разговарао
И издалека околишао.

Ћутањем заобиђи псе, мачке и птице,
Незаборавне старудије, пријатеље и снове.

Радије цена него вредност
И наслов него садржина.

Радије број ципела, него куда иде
Онај којим те сматрају.

Уз то фотографија с откривеним ухом.
Рачуна се његов облик, не оно што се чује.
Шта се чује?
Лупа машина које мељу папир.
 
•Превод Бисерка Рајчић

петак, 29. јануар 2021.

Бранко Миљковић – ЗЛА СВЕСТ

Видех ли у насиљу прерушену срећу 
Ил три пута дат себи три пута рекох не
О смилујте се узмите натраг 
Слободу коју сте ми даровали 

Књига која се чита при светлости муње 
Затим злочин у славу сунчевог изласка 
Све је то громом запамћено 
И светлошћу која ме смрзава 

Па хоће ли ми онда бити опроштена 
Моја неумешна љубав моје време 
Које ме више опијало неголи хранило 
Моја тужна глава која ме изгубила

уторак, 26. јануар 2021.

Варлам Шаламов – ***

На светле стазе парка где је
Колико јуче, и колико чило,
На једној нози кроз алеје
Понеко дете прескочило,

Облаци падају све ниже,
Са неба лије тама,
Земљи вуче све ближе, све ближе
Самртничка чама.

Не, да је више било небо
Било би ми лакше,
Мање бих се бавио хлебом
Мање мислио на седине старачке.

Са руског превео Дејан Михаиловић

среда, 20. јануар 2021.

Иван Жданов – ЗА НОВУ ГОДИНУ

Иван Фјодорович Жданов

Наоружан четворопрегом сезона,
  што сјаје као спратови ковчега,
   упливава година уз шум комете,
    што утискује тигровске стопе.

И ступамо на позорницу свакодневља:
 доњи спрат намењујемо снегу,
  други засејавамо, трећи изданке пушта,
    а на последњем полодови стижу.

Ми смо га створили – памти – чак ако је
 и лоше склепан, немамо разлога
   за сумњу у њега, јер таква
    његова градња знак је – да се живи.

Већ су надути образи ветродува,
  набрекле вене ветровске машине,
   за недељу је будилник навијен
    да се ледено сунце смрви.

Но боли кад се види да је душа стрма
  окружена све самим екранима,
   где се догађа нешто подметнуто,
    и ништа се не види од њих.

Смрт подражава обрисе живота,
  и говор је из шале у запете смештен,
   и необично је да се виде ове сенке
    од унутрашњег сунца из нас самих.

А што, кад сам и ја – само зрак из
  очног дна, које коленом својим
   тако притиска светлост, да треба на време
    гристи и у вучјој чељусти срце наћи?

Но ево зрнце посветљује на длану,
  оно је ковчег с окнима нагиба многих:
   за сваког створа постоји звезда и место.
    Ветар свежији бива – треба будити живот.

•Превео са руског Миодраг Сибиновић

понедељак, 18. јануар 2021.

Осип Мандељштам – УЗМИ НА РАДОСТ

Узми на радост из мојих дланова
Мало сунца и мало слатког меда,
Ко што нам налажу пчеле Персефоне.

Не одвезује се чамац непривезан,
Не чује се у крзно обувена сен,
Не побеђује се страх мучног живота.

Остали су нам још само пољупци,
Мекано чупави, ко пчеле малене
Што умиру, кад излете из кошнице.

Они шуште у прозрачној дивљој ноћи,
Рођени у густим шумама Тајгета,
Храна им је време, медуника, нана.

Узми на радост нека је мој поклон дивљи,
Неугледна сува гривна од мртвих пчела,
Које мед у сунце претворише.

1920.

•Препевао Александар Мирковић

недеља, 10. јануар 2021.

Јаков Гробаров – НИКО МЕ НЕ ЧУЈЕ

Одазивам се, ал' нико ме не чује
Уморна душа уморно тело,
У центру Земље ил' у кљуну сове
Моје запаљено срце би изгорело.

Усамљен заударам на олују
Настањену у мојој болесној глави
Поред мене живог – човека снују
Док ослушкујем и прошлост ме дави.

Коме да кажем кад нико ме не слуша
У дивном тренутку најлепшег сванућа,
Да је и сада пуна мириса моја душа
Са цветног прага овога беспућа.

Одазивам се, ал' нико ме не чује
Уморна душа уморно ми тело
У центру Земље ил' у кљуну сове
Моје запаљено срце би изгорело.



Можда вас ово занима