среда, 20. јануар 2021.

Иван Жданов – ЗА НОВУ ГОДИНУ

Иван Фјодорович Жданов

Наоружан четворопрегом сезона,
  што сјаје као спратови ковчега,
   упливава година уз шум комете,
    што утискује тигровске стопе.

И ступамо на позорницу свакодневља:
 доњи спрат намењујемо снегу,
  други засејавамо, трећи изданке пушта,
    а на последњем полодови стижу.

Ми смо га створили – памти – чак ако је
 и лоше склепан, немамо разлога
   за сумњу у њега, јер таква
    његова градња знак је – да се живи.

Већ су надути образи ветродува,
  набрекле вене ветровске машине,
   за недељу је будилник навијен
    да се ледено сунце смрви.

Но боли кад се види да је душа стрма
  окружена све самим екранима,
   где се догађа нешто подметнуто,
    и ништа се не види од њих.

Смрт подражава обрисе живота,
  и говор је из шале у запете смештен,
   и необично је да се виде ове сенке
    од унутрашњег сунца из нас самих.

А што, кад сам и ја – само зрак из
  очног дна, које коленом својим
   тако притиска светлост, да треба на време
    гристи и у вучјој чељусти срце наћи?

Но ево зрнце посветљује на длану,
  оно је ковчег с окнима нагиба многих:
   за сваког створа постоји звезда и место.
    Ветар свежији бива – треба будити живот.

•Превео са руског Миодраг Сибиновић

понедељак, 18. јануар 2021.

Осип Мандељштам – УЗМИ НА РАДОСТ

Узми на радост из мојих дланова
Мало сунца и мало слатког меда,
Ко што нам налажу пчеле Персефоне.

Не одвезује се чамац непривезан,
Не чује се у крзно обувена сен,
Не побеђује се страх мучног живота.

Остали су нам још само пољупци,
Мекано чупави, ко пчеле малене
Што умиру, кад излете из кошнице.

Они шуште у прозрачној дивљој ноћи,
Рођени у густим шумама Тајгета,
Храна им је време, медуника, нана.

Узми на радост нека је мој поклон дивљи,
Неугледна сува гривна од мртвих пчела,
Које мед у сунце претворише.

1920.

•Препевао Александар Мирковић

недеља, 10. јануар 2021.

Јаков Гробаров – НИКО МЕ НЕ ЧУЈЕ

Одазивам се, ал' нико ме не чује
Уморна душа уморно тело,
У центру Земље ил' у кљуну сове
Моје запаљено срце би изгорело.

Усамљен заударам на олују
Настањену у мојој болесној глави
Поред мене живог – човека снују
Док ослушкујем и прошлост ме дави.

Коме да кажем кад нико ме не слуша
У дивном тренутку најлепшег сванућа,
Да је и сада пуна мириса моја душа
Са цветног прага овога беспућа.

Одазивам се, ал' нико ме не чује
Уморна душа уморно ми тело
У центру Земље ил' у кљуну сове
Моје запаљено срце би изгорело.



Можда вас ово занима