уторак, 13. април 2021.

Булат Окуџава – ПЕСМИЦА О БУДАЛАМА

То је одлика нашега века:
на сваку осеку дође плима,
на сваког паметног будала нека,
сви су једнаки, праведност свима.

Ал’ начело такво будале не воле:
Уочљиве су врло лако.
Викати будалама: „Будале! Будале!“
Па њих то увреди баш јако!

Да будале не би срамотили,
да свако буде обележен, свако,
свакога су паметног жигосали
са по једном етикетом тако.

И етикете су се већ одомаћиле,
у бесцење баш отишло је све.
И паметнима вичу: „Будале! Будале!“
А будале су, ето, неприметне.

1961.

•Препевао Александар Мирковић

Жерар Де Нервал – ЕПИТАФ

Живео је каткад безбрижан кô чворак,
час љубавник чили и нежности владар,
час мрачан и сањар кô тужни Клитандар,
кад крај својих врата чу нечији корак.

Би Смрт! Замоли је да му, као на дар,
дозволи да сврши задњи сонет горак;
а онда спокојно, још за то тек кадар,
у црни се ковчег спусти јадни створак.

Прича каже да је леност га красила,
да ништа не створи од свога мастила.
Хтеде свашта сазнат – залудан посао!

А кад му, смореном, дође и тај тренут
кад, вечери зимске, требало је кренут,
он оде говорећ: "Зашто сам дошао?"

•Превео с француског Коља Мићевић

Из књиге Бубе у глави
(Антологија песама полуделих песника)

понедељак, 29. март 2021.

Љубиша Јоцић – ЈА САМ ПЛАТИО СВОЈЕ

Нека и овај дан прође као ноћ, нек
пође, нек глође као још једна ноћ
у којој ми је свануло, у којој сам
одахнуо душом, или дангубом, губом,
ја сам платио своје.

Нека се опет град испуни буком, руком
стоструком да га цедим, нека се испуни
хуком као сунђер течношћу што га једе,
нека се испуни као крпа пачавра, нека се
напуни као гладни стомак болно
и прекомерно,
ја сам платио своје.

Нека се октава времена, октопод тренутка
откине са огроздом семена, нека се време
засемени, осмех ти једини љубим,
ја сам платно своје.

Нека се 12 апостола усоли за вечност,
нека се промућка течност сећања да би се
упила у песак заборава, мали човек цвета,
мали умор вене, срозан на ограду ринга,
крик моде или борца прса у прса,
ја сам платио своје.

Божидар Тимотијевић – ПОВРАТАК ИЗ РАТА

bozidar timotijevic srpska poezija
Кад смо у ту равну враћали се земљу,
далеку од звезда и небеског млека,
певали смо тада неку песму мемљу,
лечећи се житом украј громих река.
 
Наше жене чарне у врбама влажним
чекаху нас дуго и већ врло слепе,
у вечерње неко, кад поче да дажди,
заспаше у мутним потоцима лепе.
 
Ни усне им модре не стигосмо таћи,
нити косе росне, нити лрсте танке.
Рекоше: на небу све ћемо их наћи
где певају песме из ратне читанке.

понедељак, 15. март 2021.

Велес Перић – ОЛУЈА

Ишли смо пругом, пустом,
једне вечери свеже
када облаци беже
          пред олују.
Наше речи у ветру густом
једва су могле да се чују.

Рекла је: Реци ми стихове
ко што ми срце куца сада.
Нешто што не бих мењала ни за које дане и снове
низашта на свету
          никада!

Реко сам: Гледај, облаци лете,
а ја будућност у свету плужим.
— Хоћеш да искочимо са планете
и да је гурамо
          да брже кружи?

Црвени облаци и простор брисан
били су једина — панорама.
А олуја ко огромна елиса
витлала је све јаче
          над нама.

уторак, 09. март 2021.

Ендре Ади – АКО ИПАК

Мислих: дружицо моја, мила,
покушајмо и сад опстати
кад зверска ратна игра дивља.

Кад се све губи и нестаје
задржи ме за прошлост или сведока
као чудо или кајање.

У време бекства, пропада,
мислих: задржи ме дружицо мила
као Прошлост што обећава.

Избоден сам, ал’ задржи ме,
мене крвавог, укоченог,
макар као јучерашње биће.

Грлиш ме још, дружицо моја, мила?
Јао мени, сто пута јао,
крвава је та несвестица.

Али ако одем, ти ми суди,
јер ме је олуја с тобом спојила
и ти ми држиш судбу у руци

•Превео с мађарског Илеш Фехер

среда, 03. март 2021.

Александар Вучо – МОЈ ОТАЦ ТРАМВАЈ ВОЗИ

Мој отац, кад трамвај вози,
стоји на десној нози,
а другом ногом звони
да се са клизаве шине
несташно дете скине;
он грчи ногу и звони
да псето не погине;
он звони, звони и звони
да се са дуге пруге
уморни радник склони.

Ујутру, кад пођем у школу,
ја први угледам тролу,
ја први угледам где стење
трамвај који се пење;
и кликнем: „Ено га иде!“
Да другови моји виде
за бремзом, у пуном сјају,
мог оца на трамвају.

Али кад стигну смене
и отац кући крене,
ја знам да га боле вене
на тромој, окорелој нози
на којој трамвај вози.
Ноћу, кад трамваји замру,
и помру суморне мисли,
не спава отекла нога
коју су болови стисли.

Мој отац кад трамвај вози,
на болесној стоји нози,
па ипак он вози и вози…
Стотине људи дневно
путује и ноге одмара,
стотине људи дневно
на ручак стигне брже,
стотине људи дневно
новине мирно отвара,
прстом на прозору шара,
смеје се и разговара…

Мој отац вози и вози,
стотине људи дневно
он вози, вози и вози
на својој болесној нози.

субота, 13. фебруар 2021.

Момчило Настасијевић – ПОРУКА

Прозрем вас: 
јадна јаснота, 
умље, јадна реч, 
мрачни пут грете. 

Замукни муком скота;  
достојан споља лик и ум, 
унутра звер 
и беспомоћно дете. 

Мркло кад језгро живота, 
замрачи њим 
и празни умља вид. 

Из таме себе 
тамом потеци ван; 
ругобом ноћи 
штурину оплоди дан 
у видела непребол, 
у стид. 

Чујем вас: 
на мужанско грло 
зацвили дете, 
рикне из питомине звер. 

И синак био мајци, 
или кћер, 
замукни, залуд глас, 
кад никог и ништа не зовете. 

Јадна јаснота, 
умље, јадна реч, 
мрачни пут грете. 

Достојан споља лик и ум, 
унутра звер, 
и беспомоћно дете. 

понедељак, 01. фебруар 2021.

Вислава Шимборска – ПИСАЊЕ БИОГРАФИЈЕ

Шта треба?
Треба написати молбу,
Молби додати биографију.
 
Без обзира на дужину живота,
Биографија треба да буде кратка.
 
Обавезује сажетост и селекција чињеница.
Заменити пределе адресама
А колебљива сећања трајним датумима.
 
Од свих љубави довољна је брачна
А од деце само рођена.
 
Важније је ко тебе зна него кога ти знаш.
Путовања само ако су у иностранство.
Припадање нечему, али без зашто.
Одликовања, без за шта.

Пиши као да са собом никад ниси разговарао
И издалека околишао.

Ћутањем заобиђи псе, мачке и птице,
Незаборавне старудије, пријатеље и снове.

Радије цена него вредност
И наслов него садржина.

Радије број ципела, него куда иде
Онај којим те сматрају.

Уз то фотографија с откривеним ухом.
Рачуна се његов облик, не оно што се чује.
Шта се чује?
Лупа машина које мељу папир.
 
•Превод Бисерка Рајчић

петак, 29. јануар 2021.

Бранко Миљковић – ЗЛА СВЕСТ

Видех ли у насиљу прерушену срећу 
Ил три пута дат себи три пута рекох не
О смилујте се узмите натраг 
Слободу коју сте ми даровали 

Књига која се чита при светлости муње 
Затим злочин у славу сунчевог изласка 
Све је то громом запамћено 
И светлошћу која ме смрзава 

Па хоће ли ми онда бити опроштена 
Моја неумешна љубав моје време 
Које ме више опијало неголи хранило 
Моја тужна глава која ме изгубила

уторак, 26. јануар 2021.

Варлам Шаламов – ***

На светле стазе парка где је
Колико јуче, и колико чило,
На једној нози кроз алеје
Понеко дете прескочило,

Облаци падају све ниже,
Са неба лије тама,
Земљи вуче све ближе, све ближе
Самртничка чама.

Не, да је више било небо
Било би ми лакше,
Мање бих се бавио хлебом
Мање мислио на седине старачке.

Са руског превео Дејан Михаиловић

среда, 20. јануар 2021.

Иван Жданов – ЗА НОВУ ГОДИНУ

Иван Фјодорович Жданов

Наоружан четворопрегом сезона,
  што сјаје као спратови ковчега,
   упливава година уз шум комете,
    што утискује тигровске стопе.

И ступамо на позорницу свакодневља:
 доњи спрат намењујемо снегу,
  други засејавамо, трећи изданке пушта,
    а на последњем полодови стижу.

Ми смо га створили – памти – чак ако је
 и лоше склепан, немамо разлога
   за сумњу у њега, јер таква
    његова градња знак је – да се живи.

Већ су надути образи ветродува,
  набрекле вене ветровске машине,
   за недељу је будилник навијен
    да се ледено сунце смрви.

Но боли кад се види да је душа стрма
  окружена све самим екранима,
   где се догађа нешто подметнуто,
    и ништа се не види од њих.

Смрт подражава обрисе живота,
  и говор је из шале у запете смештен,
   и необично је да се виде ове сенке
    од унутрашњег сунца из нас самих.

А што, кад сам и ја – само зрак из
  очног дна, које коленом својим
   тако притиска светлост, да треба на време
    гристи и у вучјој чељусти срце наћи?

Но ево зрнце посветљује на длану,
  оно је ковчег с окнима нагиба многих:
   за сваког створа постоји звезда и место.
    Ветар свежији бива – треба будити живот.

•Превео са руског Миодраг Сибиновић

понедељак, 18. јануар 2021.

Осип Мандељштам – УЗМИ НА РАДОСТ

Узми на радост из мојих дланова
Мало сунца и мало слатког меда,
Ко што нам налажу пчеле Персефоне.

Не одвезује се чамац непривезан,
Не чује се у крзно обувена сен,
Не побеђује се страх мучног живота.

Остали су нам још само пољупци,
Мекано чупави, ко пчеле малене
Што умиру, кад излете из кошнице.

Они шуште у прозрачној дивљој ноћи,
Рођени у густим шумама Тајгета,
Храна им је време, медуника, нана.

Узми на радост нека је мој поклон дивљи,
Неугледна сува гривна од мртвих пчела,
Које мед у сунце претворише.

1920.

•Препевао Александар Мирковић

недеља, 10. јануар 2021.

Јаков Гробаров – НИКО МЕ НЕ ЧУЈЕ

Одазивам се, ал' нико ме не чује
Уморна душа уморно тело,
У центру Земље ил' у кљуну сове
Моје запаљено срце би изгорело.

Усамљен заударам на олују
Настањену у мојој болесној глави
Поред мене живог – човека снују
Док ослушкујем и прошлост ме дави.

Коме да кажем кад нико ме не слуша
У дивном тренутку најлепшег сванућа,
Да је и сада пуна мириса моја душа
Са цветног прага овога беспућа.

Одазивам се, ал' нико ме не чује
Уморна душа уморно ми тело
У центру Земље ил' у кљуну сове
Моје запаљено срце би изгорело.



Можда вас ово занима