Иван Фјодорович Жданов

Наоружан четворопрегом сезона,

  што сјаје као спратови ковчега,

   упливава година уз шум комете,

    што утискује тигровске стопе.

И ступамо на позорницу свакодневља:

 доњи спрат намењујемо снегу,

  други засејавамо, трећи изданке пушта,

    а на последњем полодови стижу.

Ми смо га створили – памти – чак ако је

 и лоше склепан, немамо разлога

   за сумњу у њега, јер таква

    његова градња знак је – да се живи.

Већ су надути образи ветродува,

  набрекле вене ветровске машине,

   за недељу је будилник навијен

    да се ледено сунце смрви.

Но боли кад се види да је душа стрма

  окружена све самим екранима,

   где се догађа нешто подметнуто,

    и ништа се не види од њих.

Смрт подражава обрисе живота,

  и говор је из шале у запете смештен,

   и необично је да се виде ове сенке

    од унутрашњег сунца из нас самих.

А што, кад сам и ја – само зрак из

  очног дна, које коленом својим

   тако притиска светлост, да треба на време

    гристи и у вучјој чељусти срце наћи?

Но ево зрнце посветљује на длану,

  оно је ковчег с окнима нагиба многих:

   за сваког створа постоји звезда и место.

    Ветар свежији бива – треба будити живот.