Мало сунца и мало слатког меда,
Ко што нам налажу пчеле Персефоне.
Не одвезује се чамац непривезан,
Не чује се у крзно обувена сен,
Не побеђује се страх мучног живота.
Остали су нам још само пољупци,
Мекано чупави, ко пчеле малене
Што умиру, кад излете из кошнице.
Они шуште у прозрачној дивљој ноћи,
Рођени у густим шумама Тајгета,
Храна им је време, медуника, нана.
Узми на радост нека је мој поклон дивљи,
Неугледна сува гривна од мртвих пчела,
Које мед у сунце претворише.
1920.
•Препевао Александар Мирковић
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!