Кад смо у ту равну враћали се земљу,

далеку од звезда и небеског млека,

певали смо тада неку песму мемљу,

лечећи се житом украј громих река.

 

Наше жене чарне у врбама влажним

чекаху нас дуго и већ врло слепе,

у вечерње неко, кад поче да дажди,

заспаше у мутним потоцима лепе.

 

Ни усне им модре не стигосмо таћи,

нити косе росне, нити лрсте танке.

Рекоше: на небу све ћемо их наћи

где певају песме из ратне читанке.