далеку од звезда и небеског млека,
певали смо тада неку песму мемљу,
лечећи се житом украј громих река.
Наше жене чарне у врбама влажним
чекаху нас дуго и већ врло слепе,
у вечерње неко, кад поче да дажди,
заспаше у мутним потоцима лепе.
Ни усне им модре не стигосмо таћи,
нити косе росне, нити лрсте танке.
Рекоше: на небу све ћемо их наћи
где певају песме из ратне читанке.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!