Ишли смо пругом, пустом,
једне вечери свеже
када облаци беже
          пред олују.
Наше речи у ветру густом
једва су могле да се чују.

Рекла је: Реци ми стихове
ко што ми срце куца сада.
Нешто што не бих мењала ни за које дане и снове
низашта на свету
          никада!

Реко сам: Гледај, облаци лете,
а ја будућност у свету плужим.
— Хоћеш да искочимо са планете
и да је гурамо
          да брже кружи?

Црвени облаци и простор брисан
били су једина — панорама.
А олуја ко огромна елиса
витлала је све јаче
          над нама.