Живео је каткад безбрижан кô чворак,

час љубавник чили и нежности владар,

час мрачан и сањар кô тужни Клитандар,

кад крај својих врата чу нечији корак.

Би Смрт! Замоли је да му, као на дар,

дозволи да сврши задњи сонет горак;

а онда спокојно, још за то тек кадар,

у црни се ковчег спусти јадни створак.

Прича каже да је леност га красила,

да ништа не створи од свога мастила.

Хтеде свашта сазнат – залудан посао!

А кад му, смореном, дође и тај тренут

кад, вечери зимске, требало је кренут,

он оде говорећ: "Зашто сам дошао?"