среда, 29. септембар 2021.

Борис Вијан – ***



Умрећу од рака на кичми
Једне лепе вечери
Светле, топле, мирисне, чулне
Умрећу од труљења
Неких мало познатих ћелија
Изашав из џиновске рупе
Један џиновски пацов ишчупаће ми ногу
Умрећу од сто посекотина
На мене ће пасти небо
Ломећи се као тешко стакло
Умрећу од праска гласа
Који ће ми пробити уши
Умрећу од подмуклих рана
Задобијених у два ујутро
Од неодлучних и ћелавих убојица
Умрећу не примећујући
Да умирем умрећу
Засут сувим рушевинама
Хиљаде метара срушеног памука
Умрећу удављен у истрошеном уљу
Згажен ногама равнодушних животиња
И, одмах затим, других животиња
Умрећу го или обучен у црвено платно
Или зашивен у врећи са жилетима
Умрећу можда без брига
С лаком за нокте на ножним прстима
И с пуним шакама суза
И с пуним шакама суза
Умрећу у трену док ће ми неко отварати
Капке под побеснелим сунцем
Док ће ми неко тихо шапутати
Пакости на ухо
Умрећу гледајући како муче децу
И зачуђене бледе људе
Умрећу изједен, жив,
Црвима умрећу
Свезаних руку под водопадом
Умрећу сагорео у суморном пожару
Умрећу мало, умрећу много,
Без страсти али са пажњом
И потом, кад све буде свршено
Умрећу

•Превела с француског Миреј Робен-Томић

Извор Поља 123, 1968. година
 

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима