недеља, 31. март 2019.

Добрица Ерић | ПИСМО УЧИТЕЉУ

Мом Учитељу, Стојану Живковићу

Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.

Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.

Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.

Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.

Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.

Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.

Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.

Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!

Дали би косовске кости и божуре
Шумадинске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!

Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!

Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!

Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.

Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту
И полако се повлачим из боја
Нисам успео да спасем планету
Што лебди у магли нашег неспокоја-

Па сад, разбарушен као храст на ветру
Расипам суво лишће речи с грана
И лутам и певам, усамљен у свету
Као црна овца или бела врана…

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно

Збогом, господине Учитељу, збогом!

четвртак, 28. март 2019.

Бранко Радичевић | СРПСКО МОМЧЕ

Ти свилено руно иди стадо,
Као пре те немам више радо,
Немам гласе танке вруле јасне,
Клепетуше немам радо гласне,
Нити врела лако жуборење,
Ни цветића миљано цватење,
Нити оћу с вуком бити боје —
Ово, брате млађи, нек је твоје.
Кроз облак прашни дино коњи вриште,
Пушчана зрна наоколо пиште,
Ди оштри мачи пламенито звече,
Мој отац напред силно врага сече —
Онамо ићи таки њему оћу,
Слободе врага бити му помоћу.
Немој плакат, драга мати мила,
Јер у мени лежи дивна сила,
Крепко срце, ноге, руке здраве,
Идем, мати, да наберем славе,
Идем, мати, с врагом да се бијем,
Душманина злобну крвцу лијем.
Врази сужну домовину тлаче,
Чујде, мати, како она плаче!
Оћу боме одрешит јој узе,
Отрти јој тешке беде сузе —
Оћу ићи у слободе бој,
Макар живот изгубио мој!
Ено чета браће амо стиже,
Како ми се душа силно диже!
Збогом, мати, збогом, брате, драги,
Чувати ме оће Боже благи. 
Идем врагу злобу да наплатим,
Као јунак да се дома вратим.

среда, 27. март 2019.

Душан Васиљев | ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Остави царска, поносна жено,
маште о љубави,
која ће се једном и себе одрећи,
и снове о лажној срећи,
и слушај мирно шта ћу ти рећи:

Ја сам пјан лежао у блату
првих Пролетњих Киша,
и у блуду и у разврату,
и у ланцима, што их је моја крв оплела.

И ти си дошла. И ти си ме хтела
оваквог, какав јесам;
твоја је жеља, ко снага моје крви, расла.
И ти си отела поглед из тамних очију мојих,
и својом си ме крвљу од моје крви купила.

Ал' си се, поносна, царска жено, залуд трудила,
јер ме ниси спасла.

Ја сам кроз ноћи дуге и бљутке
нацедио поново себи
чашу пелена
и жучи.
И ја је морам испити
јер ме мучи
твоја утеха, и тишина и ход
без бата, на прстима.
И боли ме твоја примерна башта, зелена,
где је све увек тако правилно и чисто,
ал' увек исто... увек исто...

Ја волим да лупам главом у Плави Свод
и да на својим кракатим крстима
куглу земаљску држим, као што су Грци
појмили Херакла;
и волим да у вечном огњу пакла
жежем своје прсте, беле беспарне прутове.
И волим да ми нико не зна путове...

Пусти ме натраг у моје пролеће!
Пусти ме, царска жено,
јер ће у мени гласови мржње и чежње
угушити гласове понизне хвале:

ја ћу продати твоје рубине и опале
гаравом сарафу у чаршији
и купићу за њих шарене бенгале.
И кад ти моје поноћне блуднице
под прозором славопојну ватру упале,
ја ћу ти рикати са улице
да је моја љубав бенгалска ватра само.

И онда оно, чега се највише плашим:
да ћу за гомиле твога злата
купити једне кишне ноћи
хиљаду кукавних Пилата,
који ће те грешно осудити...
И онда се... више...
нећеш... пробудити...
Нећеш се... више... пробудити.

Ох, пусти ме натраг у моје пролеће
поносна, царска жено!

Арсен Дедић | ПОПОДНЕВНА ПЈЕСМА

Упућујем ову лијену поподневну мисао,
Њежну и похотну,
У оно двориште у којем сам вас гледао,
Драга сусједо,
Тисућу деветсто педесет седме године
Када је била јесен слична овој
И када су још у мој сан ударали
Прозори родитељске куће
Утопљене у Шибенској југовини
У граду који је постајао моја болница
А мојом напола разбуђеном главом
Колали први трамваји, плави и успавани…
Адресирам тамо ову мисао и кажем –
Штета…

Били сте љубавница мог цимера
Од осам до једанаест сваког јутра…
Како сте се звали-
Ема, Селма, Алма, Адела?
Да ли је што измијенило ваше лице, очи и трбух?
А како сам вам завидио враћајући се из шетње
Од осам до једанест изјутра
Уз четврт круха и млијеко
У једном блиједом Пешченичком мљекарству
Свим је бојама већ мој први студентски рујан
Додавао мало црног и мало тамнозеленог…
И данас вам искрено кажем –
Штета, штета!
Више вјеројатно и нисте за таква шта…

Поново оно двориште.
Вријеме је за недјељни риболов
И ваш супруг одлази.
Ви, значи, данас долазите још раније у моју собу –
Око пола седам
А ја баш излазим – штета,
Јер мој је цимер мрзовољан тако рано
И ја бих вам вјеројатно пружио више…
Али ја идем у шетњу…

И шетао сам тако годину, и другу,
И не да вам се хвалим – било је тога…
Какве све земље, пића, каква мора,
Гдје сам све био,
Гдје сам све љубио,
И какве жене…
(Јер вама отворено могу рећи)
Куда сам све шетао по киши ујутро…
Некакав влак је иструо у црном прољећу
У Пољској, близу Русије
Какву сам тамо жену остављао, Исукрсте!
И каква је мене остављала на сјеверу
Пијући неко неразговјетно пиће свог народа
Далеко, далеко, као у сновима…
Опет нетко овдје у Загребу, у Јуријевској…
Па очи, провидне и драгоцјене,
Једне Чехиње из Брна – Воздеркове
Премјештене заувијек у моју утробу…
А такав снијег и све што треба – било је, било…
Али оно двориште у којем сам вас виђао
Између два неодређена стабла
Црна од влаге оне јесени
Вас, тако обичну и раскалашну домаћицу
И мириси које сте остављали у мојој соби
У сезонама 1957/58 и сљедеће…
Штета, неповратно штета…

понедељак, 25. март 2019.

Иван Буњин | ВЕНЕЦИЈА

У Венецији не бјех осам љета.
И сваки пут станицу кад прођеш
И на пристаниште изађеш, тишина
Венеције те задиви, пијан си
Од морскога ваздуха с канала.
Ови чамци, барке, и уљасти
Бљесак воде, огњем обасјане,
А иза ње ниски ред фасада
Као од прљаве да су слонокости,
А над њима плави јужни вечер
Мокар и кишовит, но наливен
Плаветнилом меким, љубичастим –
Радосно све то било је видјети!
Осам љета… У одавно знаној
Ниској, старој сам соби, под бијелим
Стропом шараним цвијећем, спавао.
Ујутру чујем звоно: и звонко је
И благогласно, но нас не дозива
Овај чисти усамљени глас,
Глас давнога живота од којег
Преостала је једино љепота.
Ујутру косо ружичасто сунце
Загледало је у уски уличак
Освјетљујући одбљеском од куће,
Од противнога зида, и поново
Радосну блискост мора и слободе
Оћутио сам, видјевши на крову
Над рубљем, што се на вјетру трзало,
Јоргованске крпице облака
У житком, влажно-тиркизноме небу.
Иза тога је на кров дотрчала
И скидала рубље, пјевушећи,
Гологлава дјевојка, и витка
И танка. Ја сам се сјетио Каприја,
Ламартинове Грацијеле… Осам
Година прије ја сам био млађи,
Али не срцем, не уопште срцем!
У подне, крај Марка што је био као
Патријарх Сирије и Смирне, сунце је,
Смијешећи се у облачку свијетлом,
Засљепљивало руменим седефом.
Сунце је гријало зидове Дуждеве,
Трг и сивкасте голубове који
Гучу и врве кљуцајући зрна
Под ногама туриста подашних.
Све је блистало – шешир, штап, обућа,
Жмириле очи, свјетлуцали зуби,
Жене, које на прољеће личе
Својом свијетлом одјећом, амреле
Рашириле су свилене да лица
Обасја свила… У галерији сам
Сједио, новине, кафу затражио,
И о нечему мислио… Онај ко
Млад је, зна шта воли. Ми не знамо –
Волимо цијели свијет… И далеко
Иза канала, иза града који
Лежи равно и сја мутним свјетлом,
Иза лагуне Адрије зелене,
У плав простор је гледао крилати
Лав са стуба. Када ведро је вријеме
На југу види Апенине, а на
Сјеверу сивом – тројке вала алпских
Који блистају понад плаветнила
Платином својих ледених грба…
Извече је магла, мљечно сива,
Димна, непрозирна. И пахуљасто
У њој огњеви зелене се, сјенке
Са стубова бацају светиљке.
Велики канал жалобно се црни
У распу огњева маглено-црвених,
Марко је тежак и дрвен. Уличци
Са блатом, глибом. Идем посредини –
Као у опери. И слатко миришу
Јаке цигаре. Угодно у сјајним
Галеријама кафане, витрине
Њихове бљеште јарко. А Енглези
Куповали су чипку и књижице
Са листовима дебелим храпавим
У увезима, сви са златотиском,
И са копчама грубим… И дјевојка
Иза мене је звала, дотицала
Раме ми руком, осмјехивала се,
Жалостиво и плашно: “Mi d’un soldo!”[1]
У таверни дуго потом сједио сам,
Дуго се сјећао њенога дражесног
Жарког погледа, зрачних трепавица
И траља њених… Можда, Арапкиња?
Изађох, за час, ноћу. Одвећ влажно,
Но топло, меко. На маломе тргу
Мокро камење. Њежни мирис мора.
Хладно и влажно воњају уличци
Клиски и тамни, с канала – свјежина
Лубенице. И у свијетломе небу
На малом тргу, спрам папских статуа,
На фасади цркве, блиједи је мјесец:
Час сија, а час ко дим се растопи,
Иза јесење магле што гре с мора.
“Не спаваш, Енрико?” А он полагано
На мјесечину бешумно изводи
Дуги и црни катафалк гондоле,
Мало у струку свије се, нарасте
На њеној крми стојећи… Дуго смо
Уским ходницима улица пловили,
Међу високим тешким зидовима…
У ходницима тим – чамци с дрветом,
Барке са сољу: стали да преноће.
Под зидовима – коље, степеници,
У плијесни, слузи. А горе је небо,
Трак неба с малим блиједим звијежђем…
У поноћ спава Венеција – можда
Тек у јазбинама пјанаца и тата,
Иза станице, прслине капака
Сјаје, иза њих пригушени крици,
Разуздан кикот, свађе и ударци
По столовима, столцима, марсалом
И вермутом што су заливени… Има
Чари у том касном, том димном животу
Пијанаца, курви и матроза!
“No amato, amo, Desdemona”[2]
Пјевушећи говори Енрико
И, може бити, чује ову пјесму
Неко у тој тамној кући – она
Душа што воли… А иза ограде
Видим баштицу: на чистом видику
Дрвеће бјеше голо и прозирно,
И као стакло блиста, врт мирише
На вино и мед. Тај вински је мирис
Лишћа финији неголи прољећни!
Младост је груба, жудна, љубоморна,
Младост за срећу не зна – када видиш
Сузе с трепавки Дездемоне која
Воли другога…
Ево и свијетли
Узлаз у небо, лунин сјај и воде!
Здраво, небо и јасни мјесече,
Прељев вода зрцалних и танка
Плаветна магла, у којој ко бајка
Чине се куће и цркве у даљи!
Здраво и ви, поноћни простори
Златног приморја које обамире
И огњи једва видљивог експреса
Који јури као
златни ланчић
По лагунама к југу!

(30. VIII 1913.)

Превео Марко Вешовић
___________________
[1] “Дај ми новчић!” (итал.)
[2] “Волио сам, волим те, Дездемона” (итал.)

четвртак, 21. март 2019.

Микеланђело Буонароти | СОНЕТ

Већ гушу добих од силнога труда,
кô ломбардијски, од воде мачори
ил' каква год их друга земља створи,
па ми сад стомак под брадом врлуда.

Ова у небо, а потиљак куда
леђа су пошô, харпија груд мори,
кичица капље, лице налик кори
поста, од боја разасутих свуда.

Слабине ми се у утроби боче,
кô хрбат коња извило се дупе,
ћоравих ногу корак лудост пука.

Кожа све дужа напред бити поче,
кад хоћу назад, крљушти се скупе,
запет сам попут сиријскога лука.

Отуд суд ми је брука,
лаж, чудо, не зна ум да суди више,
јер се дуваљци кривој лоше пише.

Сликарство ми не дише,
ти га, Ђовани, и част моју, брани,
кад нит сам сликар, нит на доброј страни.

Сонет с кодом, тј. додатком (овде шест стихова). Микеланђелов доживљај мукотрпног осликавања таванице Сикстинске капеле (1508-1512).

"Уживам у сну, у камену више"
(одабрани стихови)
Паидеиа, Београд, 2008.

среда, 20. март 2019.

Борислав Радовић | МЛЕКО И МЕД

Да нам је знати, теби и мени,
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.

Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.

понедељак, 18. март 2019.

Миклош Радноти | ОДА НЕДОУМИЦИ

Одавно се спремам да испричм теби
скривена сазвежђа моје љубави;
само оно битно, тек у једној слици –
Ти као постојање врвиш у мени,
а каткад си тако сигурна и вечна
као у облутку скамењена шкољка.

На ноћном небу месечином ишарани облаци
међу шумовима неухватне снове лове. –
и још ти увек не знам исказати
шта ми значи, кад током рада,
на себи твој заштитни поглед осећам.

Ређам па одбацујем поређења празна,
и сутра све испочетка намеравам,
јер толико вредим колико и реч
у песми — и дотле, дотле ме то гризе
док од мене тек кост и коса остану.

Уморна си, осећам — дуг је био дан –
шта још рећи? Предмети се погледају
и тебе хвале, зазвучи коцка шећера,
на сто ситне капљице меда падају,
као златне кугле сјаје на столњаку
и празне чаше саме одзвањају,
радосне јер с тобом живе;
можда ћe ми рећи како им је кад те чекају.

Полагано сенке сна те дотичу,
одлете па ти се до чела примичу,
још ме поздрављаш поспаним очима,
развезеш косу и снови те покрију.

Мирују дуге сенке твојих трепавица
и твоја рука на мом јастуку,
полегла грана брезе,
и ја спавам у теби, ниси други свет;
чујем како се мењају тајанствене,
танке, мудре црте у хладу твојих дланова.

субота, 16. март 2019.

Булат Окуџава | ВАШЕ ВЕЛИЧАНСТВО, ЖЕНО

Таман је ту све извешено
и дан у тишини мни...
О, ваше величанство, жено,
ви код мене?Зар ви?Ви?

Мало је светла за пространство
крова, што капље по свуд.
Aко се, ваше величанство,
одлучи проћи овуд?

Ваш долазак попут пожара,
димиће се сатима...
Уђите, кад вам се отвара.
Не стојте пред вратима.

четвртак, 14. март 2019.

Мика Антић | КАО ПЕСМА

Још се данас, рођена, могло плаво волети
ту, где копни детињство и младост се јавља.
Сутра ће се сигурно цео свет разболети
од друкчијег осмеха и друкчијег здравља.

Даље ће ти зенице зеленилом рађати
и знам да ћеш,као снег,
иза сваких трагова
остајати бела, остајати чиста.
Ал' у себи, збуњена, дуго ћеш погађати
што си тако друкчија кад си ипак иста.

О мени се не брини.
Препун дивљих гугутки ко сеоски звоник,
а врелом душом опрузен низ обзорја равна,
једини ћу остати зубат ко хармоника,
без бола у очима, прост и једноставан.

Знам, сутра ће друкчије тепати и волети.
Наше старе осмехе нико неће схватити.
Можда ћеш ме тражити.
Можда ће те болети.
Ал' се више никад нећу туда вратити.

Предграђе под гранама.
Звезде су олистале.
Трепавице сумрака уз окна се плету.
Страх ме је да не умру
ове ноћи блиставе
задња светла нежности
у великом свету.

уторак, 12. март 2019.

Алфред де Мисе | ПЕСМА БЕЗ ПРИПРЕМЕ

    (Oдговор на питање шта је поезија)

Наћи мисао чврсту у бића свог дубини;
уравнотежити је на златној осовини,
немирну, неизвесну, па ипак непокретну;
прогнати успомене; заносу мимолетну,
сну магновеном дати, можда, обличје вечно;
истину и лепоту волети неизречно
и трагати за оним што их у сазвук слаже;
слушати шта у срцу сопствени геније каже;
плакати, смејати се и певати од миља,
усамљен ићи светом, насумце и без циља;
створити врсно дело, пуно плашљиве чари,
од осмеха, од речи, од уздаха, од ствари
која нам за тренутак сву душу собом узе,
бисер начинити од сузе;
песник на Земљи нема ниједне страсти дубље;
то му је све имање, живот и частољубље.

  • Превод Бранимир Живојиновић

понедељак, 11. март 2019.

Стеван Раичковић | * * *

Нудим ти украс од биља: пузавице
И бршљан за твоју косу, твоје лице.

Онда се машам руком за небо и у море
Да ти ублажим очи, упаљене, што горе.

Птице у замку хватам и са неба их свлачим
Па те у њихов глас и перје облачим.

Понекад: земљу копам и у њу те скривам
Па не знам да ли сам мртав или бивам.

У сну се трзам: песмо, шта ти треба?
Видик на реку? Птица? Комад неба?

Ништа ми не треба - кажеш - ја сам гола.
шумим као живот, ветар, смрт, топола.

петак, 08. март 2019.

Бранко Миљковић | ЧОВЕК СА СУНЦЕМ

Онај ко претвара своје срце у поклон
Онај ко претвара свој ум у смешну ватру
Види како се око црвеног сунца
Окреће цвет палећи се гасећи се

Онај ко несебично уступа сунцу
Место на коме се реч ни ноћ не зауставља
Види птицу која лети изван зла
Излетевши из једне једначине ругајући се

Онај кога је свладао свет
И стране света одузете од сунца
Види чудо најдивније:
Око сунца кружи ружа земља је прошлост

Онај ко зна да сунцу недостаје сунце речи реч
Знаће да наду замени маштом
Видим га како пољупцима прелистава
Преостале дане уџбеник светлости

четвртак, 07. март 2019.

Јован Дучић | ТАМА

Иза јабланова још ни сад не жути
Задоцнели месец. Још са црних трава
Дува тамни ветрић. Како страшно ћути
Пролеће у ноћи, пролеће што спава...

А из бледог неба у тој немој тмини,
Често кô да тихо црни снег поврви.
Какво кобно вече! У болној тишини
Чини ми се чујем хуку своје крви.

Чујем у дну душе глас некакав сетно,
Кô глас у дубини ноћи. То је само
Једна мутна жеља прошла неосетно,
Ко би знао за чим, ко би знао камо.

(Из збирке Душа и ноћ)

уторак, 05. март 2019.

Ана Ахматова | ВЕЧЕРЊА СОБА

Говорим сад речи које тами стреме
И само се једном рађају у души.
Пчела око беле зуји хризантеме.
Јастучић старински за мирис ме гуши.

У соби, чији прозори су уски
Још пребива љубав и старине скрама,
И над креветом напис по француски
„Господе, смилуј се над нама".

Казивање древних, тајанствених слова,
О душо моја, не дирај не ишти...
Буни се одбљесак севрљских кипова
Испод одежда таме што их тишти.

Последњи зрачак жућкасти и горди
Вене у букету јарких георгина
И, ко у сан, капље: звук са виолина
И с клавира јецају акорди.

понедељак, 04. март 2019.

Весна Крмпотић | СВУДА САМ ТЕ ТРАЖИЛА

Свуда сам те тражила.
Осим у свом срцу.
Све сам била
Осим Тебе.

Потонуле лађе су ме возиле,
Змајске су ме спиље затварале,
Мутне су ме воде испијале.
Мислила сам, то је цијена за Тебе.
Нисам знала да се Ти поклањаш ономе
Тко зна да не може платити.

Свуда сам те тражила,
А ти си већ био нађен.
Сањала сам да Те освојим
Својим страдањем,
Да Те заслужим дугим ходочашћем:
Нисам те хтјела без плаће и труда.

Нисам знала да се ти поклањаш ономе
Тко зна да нема таквог страдања
Којим ће те заслужити.

петак, 01. март 2019.

Станислав Винавер | ПОТПУКОВНИК ТИОСАВ ДРИНЧИЋ

Цео бескрајни каљави
Излокани разривени
Џомбасти криви
Друм
Био је препун народа.
Пешадија је газила
Тешко и зловољно
Уморна и очајна
Прозебла и пропала
Шибана кишама и одступањем.

Командири на коњима
Једнако броје војнике.
Свакојака се сплела комора.
Све иде лево, десно, средином ―
Помешале се јединице
Једни се провлаче мимо друге.
Пушке су жалосно спустили.

Неки претрчавају пречицом
И сваки час опет избијају на пут
Ван кога се не може.
И јаркови су пуни војника.
Ордонанси
Носе важна наређења
И склањају свакога.

Народ је пред војском, за војском, са војском
И покрај војске.
Шта је пошао тај народ?
Куда је пошао тај народ?
Гомила жена, деце, на колима воловским
На коњима
У буљуцима
Сами
Старци и бабе.
И сви вичу
Сви запомажу
Сви заостају,
― Нешто није у реду ―
Сви иду даље.

Сви се мешају са свима
У огромну живу грозницу
У заједничко бунцање
У заједнички тешки вал
Који се помера
Тупо, тешко, глухо
Језиво
Пада, устаје, гамиже, ваља се.

Изненада се у даљини зачује топ
Ах, да ли је наш?
Тако се мало чују наши топови
Нема муниције ― то сви кажу:
По један метак на оруђе,
По два метка,
Још није дошла из Солуна!
А како је чекају!
Та наши би се борили
Док тече топа.

И чује се све бржи клокот:
Пушке јече и митраљези чегрћу,
Фронт је све ближи
Скраћује се, обавија се, извија
И као да и он
Жели да избије на овај неизбежни друм
Да прокрчи пут
У ово блато
У ову бежанију.

Шта су понели ти несрећници?
Ти кукавци?
Поњаве, децу, шерпење, џакове
Неко је сподбио кафез са канаринком
Тица је још ту, али не цвркуће
Један носу сулундар
Неки носе бакрач, сикиру, цепаницу.
Хоће ли бити дрва?
Потпалу, да угреју душу
Да скувају кафу
Ватраљ, тестеру, саксију са шебојем.

Зар им је то најдрагоценије
Или најпотребније?
Седло, ногаре, тица
Олупана канта
Некаква кожа, црево за поливање
Грабуље?

Они су хтели да понесу цело село
И цео дом,
Што је најважније у селу и дому.
Како да се одлуче
Шта је од најважнијег најважније?

Најважније је слобода
Којом су ведро и светло живели
Коју су добили у аманет
Коју су слутили у свакој њиви, пољу и забрану
Откупљенима крвљу, бунама и устанцима.
Слободе је била пуна наша Србија
Њоме се дисало.
Она је прожимала села и градове
по планинским косама
Крај река и потока.

Њу су и понели собом
― А не те случајне ствари ―
У бекство, одступање, пропаст
Да још мало њоме подишу
Докле се може
Да јој се порадују
― И да с њоме умру.

И те слободе какву је ми имамо
Не може бити без народа
Без војске
У којој су синови, браћа, очеви.

Она живи са свима заједно
Она се не крије
Она није ван света, мимо света
Она је свуд, где је народ и војска
И пред целим тим безбројем живих створења
Са којима смо све више једно
Што је већа несрећа
Која нас све јаче обузима.

С времена на време завапио би неко за њом
Да л’ старац, жене, дечурлија
Кукали би, да их сви чују
Као на неком великом гробљу.
Јер и праве жалости не може бити без света
А сад је на погребу не само једно село
И суседи
Сад је на огромном погребу цела Србија
Пред којом се запева.

Неке жене плачу погинуле синове
Што би за њима кукале, на њиви и имању
― Још боље је овде, и више годи души ―
У многа кола завирила је смрт
И понекога што пешке иде стигла је смрт
Увек се неко нађе
Близак или далек
Да му стрпа воштаницу у прсте укочене
Да се испуни обичај.
Свако је понео воштаницу.

Неке жене цвиле безумно
Како нису никад смеле на дому
Ни знале да извијају
Преврћу као ластавице

Једне куну Фрању
Широко отежући у десетерац
И све његове
И све државнике, ―
И самога Пашића
Зову да ово види

Наричу страховитом запевком
Ево најбоље прилике за плач, сузу и клетву
Да ли ће стићи?
Тешко је и страшно и слатко пред целим народом ―

И тамно се надају да ће можда Бог
Стари злопамтило
Који нас је оставио ―
Да нас зачује
Да нас се сети
Да се прене
Да нас услиши
Да нешто учини.

. . . У то се кроз гомилу
Пешаке, бежанију
Луде бабе и старце
Расплакане жене
Болећиве снаше ― даше што би да утеше тај свет
И ту војску
Да се смилују сваком мушкарцу
Ако је у томе нека утеха
― А ко каже да није? ―
Кроз комору, унезверену децу
Чује вест, носи глас:
Артиљерија се враћа хитно
Натраг
На положај!

Крупни, стасити, моћни артиљерци
Огромни усправни пред овом ситном пешадијом
Превијеном на двоје, ―
У чизмама горостасним
На коњима урањеним
Ударају бичевима, тојагама
По сусталим коњима, воловима
Који им вуку ―
Виче снажна послуга
Вична послу
Тандрчу каре,
Раставља се гомила,
Пешадија се губи у јендеке,
Ускомешана река људска
Прекида се.

Неки артиљеријски официр
Потпуковник
На коњу
Зауставља пешаке
Командује им ― не пита никога ―
Да извлаче артиљерију.

Свакоме је до своје муке
Али стотине пропалих, уморних
Хиљаде
Гурају топове кроз блато,
Вуку волове, коње
Подмећу камење
Вичу иза гласа на стоку
Напрежу се до издисаја,
Љубе топовске цеви

Јер од свега је најслађе
Када се разбесни наша артиљерија.
Ни хлеб није тако сладак
И ко не би ишао напред
Када се чују наши топови
Најбоља једина ратна музика ―
Све је остало само шега и беспослица
Лук и вода!

Жене избезумљених јаука
Не кукају више.
Старци налазе снагу
Да и они помогну гурање,
И запињу
Да се прекину.

Деца су срећна и смеју се
Мада не разумеју тачно
Какво је чудо та артиљерија
А знају да је чудо!

Артиљеријски потпуковник Тиосав Дринчић
Онај од малопре
Што натера цео овај свет да помаже
Посматра, посматра, посматра
Орловским топџијским очима
Све је видео ― ово није видео.

Њему се срце цепа
Гледајући тај прости народ
Који гура топове,
― Из кога је поникао ―
Који му је и дан дањи
И после Париза и Берлина и Петрограда
И Бог те пита којих школа
Најбољи најдивнији народ на свету.

Он се моли Богу
― Јер сваки овде има своје рачуне са Богом
И све клетве и жеље упућене су само Богу
Са овога страшнога очајнога друма ―
Овако:

Дај нам Боже муниције, муниције
За наше празне топове.
Од како смо постали, гладни смо муниције!
Само муниције!
У њој смо тако оскудни
Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,
Сва гротла,
Да урлају топови и дан и ноћ
Да бљују ватру
Да никад не замукну у шенлуку.

Да их стално хранимо челиком.
Па да пешадија јури напред ношена својом лаком песмом
Ношена лаком песмом од пушака,
Уз тешку срчану песму гвожђа,
Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака ―

Да се радује српска мајка
Да се радује српски народ
Да се радује свако српско срце
Тој слаткој веселој грмљавини.


Можда вас ово занима

Пратиоци сајта