понедељак, 25. март 2019.

Иван Буњин | ВЕНЕЦИЈА



У Венецији не бјех осам љета.
И сваки пут станицу кад прођеш
И на пристаниште изађеш, тишина
Венеције те задиви, пијан си
Од морскога ваздуха с канала.
Ови чамци, барке, и уљасти
Бљесак воде, огњем обасјане,
А иза ње ниски ред фасада
Као од прљаве да су слонокости,
А над њима плави јужни вечер
Мокар и кишовит, но наливен
Плаветнилом меким, љубичастим –
Радосно све то било је видјети!
Осам љета… У одавно знаној
Ниској, старој сам соби, под бијелим
Стропом шараним цвијећем, спавао.
Ујутру чујем звоно: и звонко је
И благогласно, но нас не дозива
Овај чисти усамљени глас,
Глас давнога живота од којег
Преостала је једино љепота.
Ујутру косо ружичасто сунце
Загледало је у уски уличак
Освјетљујући одбљеском од куће,
Од противнога зида, и поново
Радосну блискост мора и слободе
Оћутио сам, видјевши на крову
Над рубљем, што се на вјетру трзало,
Јоргованске крпице облака
У житком, влажно-тиркизноме небу.
Иза тога је на кров дотрчала
И скидала рубље, пјевушећи,
Гологлава дјевојка, и витка
И танка. Ја сам се сјетио Каприја,
Ламартинове Грацијеле… Осам
Година прије ја сам био млађи,
Али не срцем, не уопште срцем!
У подне, крај Марка што је био као
Патријарх Сирије и Смирне, сунце је,
Смијешећи се у облачку свијетлом,
Засљепљивало руменим седефом.
Сунце је гријало зидове Дуждеве,
Трг и сивкасте голубове који
Гучу и врве кљуцајући зрна
Под ногама туриста подашних.
Све је блистало – шешир, штап, обућа,
Жмириле очи, свјетлуцали зуби,
Жене, које на прољеће личе
Својом свијетлом одјећом, амреле
Рашириле су свилене да лица
Обасја свила… У галерији сам
Сједио, новине, кафу затражио,
И о нечему мислио… Онај ко
Млад је, зна шта воли. Ми не знамо –
Волимо цијели свијет… И далеко
Иза канала, иза града који
Лежи равно и сја мутним свјетлом,
Иза лагуне Адрије зелене,
У плав простор је гледао крилати
Лав са стуба. Када ведро је вријеме
На југу види Апенине, а на
Сјеверу сивом – тројке вала алпских
Који блистају понад плаветнила
Платином својих ледених грба…
Извече је магла, мљечно сива,
Димна, непрозирна. И пахуљасто
У њој огњеви зелене се, сјенке
Са стубова бацају светиљке.
Велики канал жалобно се црни
У распу огњева маглено-црвених,
Марко је тежак и дрвен. Уличци
Са блатом, глибом. Идем посредини –
Као у опери. И слатко миришу
Јаке цигаре. Угодно у сјајним
Галеријама кафане, витрине
Њихове бљеште јарко. А Енглези
Куповали су чипку и књижице
Са листовима дебелим храпавим
У увезима, сви са златотиском,
И са копчама грубим… И дјевојка
Иза мене је звала, дотицала
Раме ми руком, осмјехивала се,
Жалостиво и плашно: “Mi d’un soldo!”[1]
У таверни дуго потом сједио сам,
Дуго се сјећао њенога дражесног
Жарког погледа, зрачних трепавица
И траља њених… Можда, Арапкиња?
Изађох, за час, ноћу. Одвећ влажно,
Но топло, меко. На маломе тргу
Мокро камење. Њежни мирис мора.
Хладно и влажно воњају уличци
Клиски и тамни, с канала – свјежина
Лубенице. И у свијетломе небу
На малом тргу, спрам папских статуа,
На фасади цркве, блиједи је мјесец:
Час сија, а час ко дим се растопи,
Иза јесење магле што гре с мора.
“Не спаваш, Енрико?” А он полагано
На мјесечину бешумно изводи
Дуги и црни катафалк гондоле,
Мало у струку свије се, нарасте
На њеној крми стојећи… Дуго смо
Уским ходницима улица пловили,
Међу високим тешким зидовима…
У ходницима тим – чамци с дрветом,
Барке са сољу: стали да преноће.
Под зидовима – коље, степеници,
У плијесни, слузи. А горе је небо,
Трак неба с малим блиједим звијежђем…
У поноћ спава Венеција – можда
Тек у јазбинама пјанаца и тата,
Иза станице, прслине капака
Сјаје, иза њих пригушени крици,
Разуздан кикот, свађе и ударци
По столовима, столцима, марсалом
И вермутом што су заливени… Има
Чари у том касном, том димном животу
Пијанаца, курви и матроза!
“No amato, amo, Desdemona”[2]
Пјевушећи говори Енрико
И, може бити, чује ову пјесму
Неко у тој тамној кући – она
Душа што воли… А иза ограде
Видим баштицу: на чистом видику
Дрвеће бјеше голо и прозирно,
И као стакло блиста, врт мирише
На вино и мед. Тај вински је мирис
Лишћа финији неголи прољећни!
Младост је груба, жудна, љубоморна,
Младост за срећу не зна – када видиш
Сузе с трепавки Дездемоне која
Воли другога…
Ево и свијетли
Узлаз у небо, лунин сјај и воде!
Здраво, небо и јасни мјесече,
Прељев вода зрцалних и танка
Плаветна магла, у којој ко бајка
Чине се куће и цркве у даљи!
Здраво и ви, поноћни простори
Златног приморја које обамире
И огњи једва видљивог експреса
Који јури као
златни ланчић
По лагунама к југу!

(30. VIII 1913.)

Превео Марко Вешовић
___________________
[1] “Дај ми новчић!” (итал.)
[2] “Волио сам, волим те, Дездемона” (итал.)

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта