четвртак, 21. март 2019.

Микеланђело Буонароти | СОНЕТ



Већ гушу добих од силнога труда,
кô ломбардијски, од воде мачори
ил' каква год их друга земља створи,
па ми сад стомак под брадом врлуда.

Ова у небо, а потиљак куда
леђа су пошô, харпија груд мори,
кичица капље, лице налик кори
поста, од боја разасутих свуда.

Слабине ми се у утроби боче,
кô хрбат коња извило се дупе,
ћоравих ногу корак лудост пука.

Кожа све дужа напред бити поче,
кад хоћу назад, крљушти се скупе,
запет сам попут сиријскога лука.

Отуд суд ми је брука,
лаж, чудо, не зна ум да суди више,
јер се дуваљци кривој лоше пише.

Сликарство ми не дише,
ти га, Ђовани, и част моју, брани,
кад нит сам сликар, нит на доброј страни.

Сонет с кодом, тј. додатком (овде шест стихова). Микеланђелов доживљај мукотрпног осликавања таванице Сикстинске капеле (1508-1512).

"Уживам у сну, у камену више"
(одабрани стихови)
Паидеиа, Београд, 2008.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта