Да нам је знати, теби и мени,
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.

Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.