![](https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhId5JgerEfj7jfdnTEFozsmywgIEuqRbB4qAvCi9m1RvWYrt6wvwgTTOdHxuiFizYYrArqF5lfLpBHPPf0Mqh6xr3iPX3Wg5ju0dpXWDOgp1i8DqIWKo9dqYP6LXWmNgxhEOJuTqkY91g/s200/Borislav-Radovic.jpg)
чија је оно кућа у шуми,
навраћали бисмо пред њен праг, трагајући
за дупљом где се скупља мед,
за вименом из којег се пушта млеко;
ноћивали бисмо у њој чело уз чело:
„близнаке језгре у коштици“.
Да нам је сести, теби и мени,
с вечера за сто у оној кући,
ослушкивали бисмо време како гребе
и цијучући подрумом тумара,
док између тебе и мене –
као међ непцем и језиком –
млеко и мед на трпези
уливају присност у земљане посуде,
уводе сјај бића у разговор очију.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!