Одавно се спремам да испричм теби
скривена сазвежђа моје љубави;
само оно битно, тек у једној слици –
Ти као постојање врвиш у мени,
а каткад си тако сигурна и вечна
као у облутку скамењена шкољка.

На ноћном небу месечином ишарани облаци
међу шумовима неухватне снове лове. –
и још ти увек не знам исказати
шта ми значи, кад током рада,
на себи твој заштитни поглед осећам.

Ређам па одбацујем поређења празна,
и сутра све испочетка намеравам,
јер толико вредим колико и реч
у песми — и дотле, дотле ме то гризе
док од мене тек кост и коса остану.

Уморна си, осећам — дуг је био дан –
шта још рећи? Предмети се погледају
и тебе хвале, зазвучи коцка шећера,
на сто ситне капљице меда падају,
као златне кугле сјаје на столњаку
и празне чаше саме одзвањају,
радосне јер с тобом живе;
можда ћe ми рећи како им је кад те чекају.

Полагано сенке сна те дотичу,
одлете па ти се до чела примичу,
још ме поздрављаш поспаним очима,
развезеш косу и снови те покрију.

Мирују дуге сенке твојих трепавица
и твоја рука на мом јастуку,
полегла грана брезе,
и ја спавам у теби, ниси други свет;
чујем како се мењају тајанствене,
танке, мудре црте у хладу твојих дланова.