Упућујем ову лијену поподневну мисао,
Њежну и похотну,
У оно двориште у којем сам вас гледао,
Драга сусједо,
Тисућу деветсто педесет седме године
Када је била јесен слична овој
И када су још у мој сан ударали
Прозори родитељске куће
Утопљене у Шибенској југовини
У граду који је постајао моја болница
А мојом напола разбуђеном главом
Колали први трамваји, плави и успавани…
Адресирам тамо ову мисао и кажем –
Штета…

Били сте љубавница мог цимера
Од осам до једанаест сваког јутра…
Како сте се звали-
Ема, Селма, Алма, Адела?
Да ли је што измијенило ваше лице, очи и трбух?
А како сам вам завидио враћајући се из шетње
Од осам до једанест изјутра
Уз четврт круха и млијеко
У једном блиједом Пешченичком мљекарству
Свим је бојама већ мој први студентски рујан
Додавао мало црног и мало тамнозеленог…
И данас вам искрено кажем –
Штета, штета!
Више вјеројатно и нисте за таква шта…

Поново оно двориште.
Вријеме је за недјељни риболов
И ваш супруг одлази.
Ви, значи, данас долазите још раније у моју собу –
Око пола седам
А ја баш излазим – штета,
Јер мој је цимер мрзовољан тако рано
И ја бих вам вјеројатно пружио више…
Али ја идем у шетњу…

И шетао сам тако годину, и другу,
И не да вам се хвалим – било је тога…
Какве све земље, пића, каква мора,
Гдје сам све био,
Гдје сам све љубио,
И какве жене…
(Јер вама отворено могу рећи)
Куда сам све шетао по киши ујутро…
Некакав влак је иструо у црном прољећу
У Пољској, близу Русије
Какву сам тамо жену остављао, Исукрсте!
И каква је мене остављала на сјеверу
Пијући неко неразговјетно пиће свог народа
Далеко, далеко, као у сновима…
Опет нетко овдје у Загребу, у Јуријевској…
Па очи, провидне и драгоцјене,
Једне Чехиње из Брна – Воздеркове
Премјештене заувијек у моју утробу…
А такав снијег и све што треба – било је, било…
Али оно двориште у којем сам вас виђао
Између два неодређена стабла
Црна од влаге оне јесени
Вас, тако обичну и раскалашну домаћицу
И мириси које сте остављали у мојој соби
У сезонама 1957/58 и сљедеће…
Штета, неповратно штета…