Говорим сад речи које тами стреме
И само се једном рађају у души.
Пчела око беле зуји хризантеме.
Јастучић старински за мирис ме гуши.

У соби, чији прозори су уски
Још пребива љубав и старине скрама,
И над креветом напис по француски
„Господе, смилуј се над нама".

Казивање древних, тајанствених слова,
О душо моја, не дирај не ишти...
Буни се одбљесак севрљских кипова
Испод одежда таме што их тишти.

Последњи зрачак жућкасти и горди
Вене у букету јарких георгина
И, ко у сан, капље: звук са виолина
И с клавира јецају акорди.