недеља, 31. март 2019.

Добрица Ерић | ПИСМО УЧИТЕЉУ



Мом Учитељу, Стојану Живковићу

Драги господине Учитељу, не знам
Да ли си на овом или оном свету
Твоја реч је за мене била као сезам
Којим се отварају градине у цвету.

Научио си ме да пишем и читам
Да поштујем родитеље и све старе људе
Да не будем лењ, горд, лукав и дволичан
Да је злато сваки грумен родне груде.

Ти си нас учио, благ и тих ко дашак
Поветарца што нам је ћарлијао вазда
Да је боље бити поштен сиромашак
Него непоштен богаташ и газда.

Научио си ме да волим заставу
Јуначке песме, Светосавску химну
Да је много боље изгубити главу
Него душу и образ, него Отаџбину.

Послушао сам Те, драги Учитељу
Нисам ни лењ, ни горд, не марим за власт
Највише на свету волим своју Земљу
Ал то ми сад, изгледа, не служи на част.

Не важе више приче о поштењу
И правди, чак ни за многе Православце
Ништа више није по Твоме учењу
Па ми се чини да стојим наглавце.

Стари људи дворе децу и унуке
Лењост је врлина, а поштен рад порок
Властољупци ничу свуда ко печурке
И сваки је нови спаситељ и пророк.

Једни нас куде, а други нас хвале
Трећи нас успављују шареним лажама
Пети нашу заставу цепају и пале
А туђе им се вију над главама.

Гледам, Учитељу, и слушам у чуду
Место да је љубе као колач славски
Дали би за грумен злата родну груду
А за мало власти – и Храм Светосавски!

Дали би косовске кости и божуре
Шумадинске воћњаке, Хомољске планине
Војвођанске житнице и рашке клисуре
Крајине и њине крваве хаљине!

Дали би стару ајдучицу и тројеручицу
Мораву и њено здравље Поморавље
Мачванско блато, борско сребро и злато
Песму петлова и Ружу ветрова!

Златиборско зеленило, подунавску плавет
Снежни Копаоник, жупске винограде
Студеничку ризницу, господство и памет
Авалу и авај, тебе, црни Бели Граде!

Дали би села и вароши, реке и Језера
И све наше светиње над којима брује
Звона у којима нам је презимила вера
У Бога који све види и чује.

Види ваљда и мене: гурам шездесет и шесту
И полако се повлачим из боја
Нисам успео да спасем планету
Што лебди у магли нашег неспокоја-

Па сад, разбарушен као храст на ветру
Расипам суво лишће речи с грана
И лутам и певам, усамљен у свету
Као црна овца или бела врана…

Драги Учитељу, Твоје лице строго
Блажи ме у ово предвечерје рано
Јер Твој наук мени ипак значи много
И ја сам Ти зато захвалан бескрајно

Збогом, господине Учитељу, збогом!

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта