Ти свилено руно иди стадо,
Као пре те немам више радо,
Немам гласе танке вруле јасне,
Клепетуше немам радо гласне,
Нити врела лако жуборење,
Ни цветића миљано цватење,
Нити оћу с вуком бити боје —
Ово, брате млађи, нек је твоје.
Кроз облак прашни дино коњи вриште,
Пушчана зрна наоколо пиште,
Ди оштри мачи пламенито звече,
Мој отац напред силно врага сече —
Онамо ићи таки њему оћу,
Слободе врага бити му помоћу.
Немој плакат, драга мати мила,
Јер у мени лежи дивна сила,
Крепко срце, ноге, руке здраве,
Идем, мати, да наберем славе,
Идем, мати, с врагом да се бијем,
Душманина злобну крвцу лијем.
Врази сужну домовину тлаче,
Чујде, мати, како она плаче!
Оћу боме одрешит јој узе,
Отрти јој тешке беде сузе —
Оћу ићи у слободе бој,
Макар живот изгубио мој!
Ено чета браће амо стиже,
Како ми се душа силно диже!
Збогом, мати, збогом, брате, драги,
Чувати ме оће Боже благи. 
Идем врагу злобу да наплатим,
Као јунак да се дома вратим.