Цео бескрајни каљави
Излокани разривени
Џомбасти криви
Друм
Био је препун народа.
Пешадија је газила
Тешко и зловољно
Уморна и очајна
Прозебла и пропала
Шибана кишама и одступањем.

Командири на коњима
Једнако броје војнике.
Свакојака се сплела комора.
Све иде лево, десно, средином ―
Помешале се јединице
Једни се провлаче мимо друге.
Пушке су жалосно спустили.

Неки претрчавају пречицом
И сваки час опет избијају на пут
Ван кога се не може.
И јаркови су пуни војника.
Ордонанси
Носе важна наређења
И склањају свакога.

Народ је пред војском, за војском, са војском
И покрај војске.
Шта је пошао тај народ?
Куда је пошао тај народ?
Гомила жена, деце, на колима воловским
На коњима
У буљуцима
Сами
Старци и бабе.
И сви вичу
Сви запомажу
Сви заостају,
― Нешто није у реду ―
Сви иду даље.

Сви се мешају са свима
У огромну живу грозницу
У заједничко бунцање
У заједнички тешки вал
Који се помера
Тупо, тешко, глухо
Језиво
Пада, устаје, гамиже, ваља се.

Изненада се у даљини зачује топ
Ах, да ли је наш?
Тако се мало чују наши топови
Нема муниције ― то сви кажу:
По један метак на оруђе,
По два метка,
Још није дошла из Солуна!
А како је чекају!
Та наши би се борили
Док тече топа.

И чује се све бржи клокот:
Пушке јече и митраљези чегрћу,
Фронт је све ближи
Скраћује се, обавија се, извија
И као да и он
Жели да избије на овај неизбежни друм
Да прокрчи пут
У ово блато
У ову бежанију.

Шта су понели ти несрећници?
Ти кукавци?
Поњаве, децу, шерпење, џакове
Неко је сподбио кафез са канаринком
Тица је још ту, али не цвркуће
Један носу сулундар
Неки носе бакрач, сикиру, цепаницу.
Хоће ли бити дрва?
Потпалу, да угреју душу
Да скувају кафу
Ватраљ, тестеру, саксију са шебојем.

Зар им је то најдрагоценије
Или најпотребније?
Седло, ногаре, тица
Олупана канта
Некаква кожа, црево за поливање
Грабуље?

Они су хтели да понесу цело село
И цео дом,
Што је најважније у селу и дому.
Како да се одлуче
Шта је од најважнијег најважније?

Најважније је слобода
Којом су ведро и светло живели
Коју су добили у аманет
Коју су слутили у свакој њиви, пољу и забрану
Откупљенима крвљу, бунама и устанцима.
Слободе је била пуна наша Србија
Њоме се дисало.
Она је прожимала села и градове
по планинским косама
Крај река и потока.

Њу су и понели собом
― А не те случајне ствари ―
У бекство, одступање, пропаст
Да још мало њоме подишу
Докле се може
Да јој се порадују
― И да с њоме умру.

И те слободе какву је ми имамо
Не може бити без народа
Без војске
У којој су синови, браћа, очеви.

Она живи са свима заједно
Она се не крије
Она није ван света, мимо света
Она је свуд, где је народ и војска
И пред целим тим безбројем живих створења
Са којима смо све више једно
Што је већа несрећа
Која нас све јаче обузима.

С времена на време завапио би неко за њом
Да л’ старац, жене, дечурлија
Кукали би, да их сви чују
Као на неком великом гробљу.
Јер и праве жалости не може бити без света
А сад је на погребу не само једно село
И суседи
Сад је на огромном погребу цела Србија
Пред којом се запева.

Неке жене плачу погинуле синове
Што би за њима кукале, на њиви и имању
― Још боље је овде, и више годи души ―
У многа кола завирила је смрт
И понекога што пешке иде стигла је смрт
Увек се неко нађе
Близак или далек
Да му стрпа воштаницу у прсте укочене
Да се испуни обичај.
Свако је понео воштаницу.

Неке жене цвиле безумно
Како нису никад смеле на дому
Ни знале да извијају
Преврћу као ластавице

Једне куну Фрању
Широко отежући у десетерац
И све његове
И све државнике, ―
И самога Пашића
Зову да ово види

Наричу страховитом запевком
Ево најбоље прилике за плач, сузу и клетву
Да ли ће стићи?
Тешко је и страшно и слатко пред целим народом ―

И тамно се надају да ће можда Бог
Стари злопамтило
Који нас је оставио ―
Да нас зачује
Да нас се сети
Да се прене
Да нас услиши
Да нешто учини.

. . . У то се кроз гомилу
Пешаке, бежанију
Луде бабе и старце
Расплакане жене
Болећиве снаше ― даше што би да утеше тај свет
И ту војску
Да се смилују сваком мушкарцу
Ако је у томе нека утеха
― А ко каже да није? ―
Кроз комору, унезверену децу
Чује вест, носи глас:
Артиљерија се враћа хитно
Натраг
На положај!

Крупни, стасити, моћни артиљерци
Огромни усправни пред овом ситном пешадијом
Превијеном на двоје, ―
У чизмама горостасним
На коњима урањеним
Ударају бичевима, тојагама
По сусталим коњима, воловима
Који им вуку ―
Виче снажна послуга
Вична послу
Тандрчу каре,
Раставља се гомила,
Пешадија се губи у јендеке,
Ускомешана река људска
Прекида се.

Неки артиљеријски официр
Потпуковник
На коњу
Зауставља пешаке
Командује им ― не пита никога ―
Да извлаче артиљерију.

Свакоме је до своје муке
Али стотине пропалих, уморних
Хиљаде
Гурају топове кроз блато,
Вуку волове, коње
Подмећу камење
Вичу иза гласа на стоку
Напрежу се до издисаја,
Љубе топовске цеви

Јер од свега је најслађе
Када се разбесни наша артиљерија.
Ни хлеб није тако сладак
И ко не би ишао напред
Када се чују наши топови
Најбоља једина ратна музика ―
Све је остало само шега и беспослица
Лук и вода!

Жене избезумљених јаука
Не кукају више.
Старци налазе снагу
Да и они помогну гурање,
И запињу
Да се прекину.

Деца су срећна и смеју се
Мада не разумеју тачно
Какво је чудо та артиљерија
А знају да је чудо!

Артиљеријски потпуковник Тиосав Дринчић
Онај од малопре
Што натера цео овај свет да помаже
Посматра, посматра, посматра
Орловским топџијским очима
Све је видео ― ово није видео.

Њему се срце цепа
Гледајући тај прости народ
Који гура топове,
― Из кога је поникао ―
Који му је и дан дањи
И после Париза и Берлина и Петрограда
И Бог те пита којих школа
Најбољи најдивнији народ на свету.

Он се моли Богу
― Јер сваки овде има своје рачуне са Богом
И све клетве и жеље упућене су само Богу
Са овога страшнога очајнога друма ―
Овако:

Дај нам Боже муниције, муниције
За наше празне топове.
Од како смо постали, гладни смо муниције!
Само муниције!
У њој смо тако оскудни
Због тога је и цела ова промена.

Да напунимо све батерије,
Сва гротла,
Да урлају топови и дан и ноћ
Да бљују ватру
Да никад не замукну у шенлуку.

Да их стално хранимо челиком.
Па да пешадија јури напред ношена својом лаком песмом
Ношена лаком песмом од пушака,
Уз тешку срчану песму гвожђа,
Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака ―

Да се радује српска мајка
Да се радује српски народ
Да се радује свако српско срце
Тој слаткој веселој грмљавини.