14 март 2019

Мика Антић | КАО ПЕСМА



Још се данас, рођена, могло плаво волети
ту, где копни детињство и младост се јавља.
Сутра ће се сигурно цео свет разболети
од друкчијег осмеха и друкчијег здравља.

Даље ће ти зенице зеленилом рађати
и знам да ћеш,као снег,
иза сваких трагова
остајати бела, остајати чиста.
Ал' у себи, збуњена, дуго ћеш погађати
што си тако друкчија кад си ипак иста.

О мени се не брини.
Препун дивљих гугутки ко сеоски звоник,
а врелом душом опрузен низ обзорја равна,
једини ћу остати зубат ко хармоника,
без бола у очима, прост и једноставан.

Знам, сутра ће друкчије тепати и волети.
Наше старе осмехе нико неће схватити.
Можда ћеш ме тражити.
Можда ће те болети.
Ал' се више никад нећу туда вратити.

Предграђе под гранама.
Звезде су олистале.
Трепавице сумрака уз окна се плету.
Страх ме је да не умру
ове ноћи блиставе
задња светла нежности
у великом свету.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!