понедељак, 11. март 2019.

Стеван Раичковић | * * *



Нудим ти украс од биља: пузавице
И бршљан за твоју косу, твоје лице.

Онда се машам руком за небо и у море
Да ти ублажим очи, упаљене, што горе.

Птице у замку хватам и са неба их свлачим
Па те у њихов глас и перје облачим.

Понекад: земљу копам и у њу те скривам
Па не знам да ли сам мртав или бивам.

У сну се трзам: песмо, шта ти треба?
Видик на реку? Птица? Комад неба?

Ништа ми не треба - кажеш - ја сам гола.
шумим као живот, ветар, смрт, топола.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта