уторак, 30. јануар 2018.

Владислав Петковић Дис | ОГЛЕДАЛО

Кроз свест и нерве чујем да корача
Сенка тишине и нејасна мира,
И густа магла лагано се збира
У покров бола, у завесу плача.

Осећам додир трулог огртача,
Себе, да идем из овог оквира,
И влагу земље, да линије спира,
Док шапат први буди се и јача.

Гледећи како изумире време
Слепоме телу, што га инстинкт крепи,
За огледало се поглед нагло лепи:

Да види уста што ће да занеме,
Мада још жедна пољубаца, неге,
А не покрова, не мртвачке пеге.

недеља, 28. јануар 2018.

Ала Миколајенко | МЛЕКО С ПАВЛАКОМ

„Преко прага прекорачи десном ногом“, -
подучавала нас је, некад давно, бака,
када би, после доручка, сестра и ја излетале на улицу,
сударајући се при том на прагу.
Исто тако негде су полетали ласта, или врапчић,
кад би испали из гнезда.
Ми би вукле ту птичицу цео дан са собом,
а предвече би је остављале у врту.
Ко зна да ли ју је могла покупити мати,
али ми смо у то свето веровали:
проседевши негде у буџаку десетак минута,
ми је никад не би нашле
и, радосне, пожуриле би,
пунећи прегршти киселим јагодама,
да пијемо топло млеко с павлаком:
ко зна, куд се из наших костију део тај калцијум?
Уз то смо се кљукали прегрштима витамина;
ако то нису биле сочне црвенолике трешње,
онда су биле скоро црне презреле вишње
или црвене и жуте рибизле,
од којих је бака лепила кнедле.
А на све то би смо с таве помеле кромпирачу –
па ко ће је јести из тањира?
И могу ли млеком мирисати куповни колачи
као бакине лепиње?

Те нежне подуке и топла јела и данас
заустављају у грлу млеко из пакета
и не дају ма како прелазити преко прага.

С украјинског превео Јарослав Комбиљ 

петак, 26. јануар 2018.

Гистав Флобер | ЗА ЛУЈЗУ КОЛЕ КРОАЗЕТ

Субота, један сат после поноћи

Говориш ми тако нежне и умилне речи, драга Музо. Eh bien, стога те молим да за узврат примиш ове још нежније и умилније речи. Твоја  љубав натапа ме као млака киша, све док не продре до самог дна мог срца. Зар ти не поседујеш све што је потребно да бих те волео – тело, ум, нежност? Твоја је душа чедна и чиста, а ум снажан и виспрен. Ниси нарочито поетична, али си упркос томе, песникиња до сржи. Док те посматрам, у теби видим само сушту доброту. Твоја недра – тако бела и тако мека – оличавају читаво твоје биће. Ниједна коју сам до сада имао, или коју сам желео да имам, не може се поредити с тобом. Понекад покушавам да замислим како ћеш изгледати кад остариш и чини ми се да ћу те тада једнако волети. Можда чак и више.

среда, 24. јануар 2018.

Јован Дучић | БОСНА

И ови те, Светла, иду да продаду:
Сви те вођи воде од трга до трга!
Само на пазару твоју цену знаду,
Твоју снагу мере по терету кврга...

О земљо створена за светле мегдане,
Увек си на тезги срамних трговаца;
Сви продају твоје краљеве и бане,
Крв твојих синова, и завет отаца.

Дрину, поред исте и бразде и сетве,
Између два плућа у истоме даху —
Две речи из исте молитве и клетве,
Два анђелска крила у истом замаху...

Увек против борца, лупеж од почетка;
Увек у отрову ножи искувани;
И против заставе интрига и сплетка;
Увек од трговца да те херој брани!

Још везаног воде старца Вујадина,
Пеција и Голуб сад су прах и сена,
Петра Мркоњића покрила је тмина:
Светла је легенда на трг изнесена.

У Романији ће Старина Новаче
И Пивљанин Бајо у љутом Дробњаку,
Залуд дохватити за зелене маче:
Подли ће се пазар да сврши у мраку!

А у твом су небу све молитве наше,
О вечна предстражо и слави и плачу!
Чиста Божја капљо из заветне чаше,
Свето наше слово писано на мачу!

(„Американски Србобран“,
11. јануара 1943) 


субота, 20. јануар 2018.

Јосиф Бродски | М. Б.

Шта треба за чудо? Кожух обучеш,
с прста од данас, зрнце од јуче,
па, уз прегршт сутра, очи нек арче
огризак пространства и неба парче.

И чудо збиће се. Давна чудеса,
ка земљи вуку, ту је адреса,
тако ка циљу устреме грађу,
да и у пустињи житеља нађу.

А дом ли остављаш – звезду укључи
с четири крака сјај нека лучи,
да свет нестваран сја од тог трена,
и да те прати, кроз сва времена.

1993.

Препeвао Радојица Нешовић


петак, 19. јануар 2018.

Чарлс Буковски | ОТКУД ЈА У ИМЕНИКУ

мушкарци зову и питају ме.
зар сте ви стварно Чарлс Буковски,
писац?

понекад сам писац, кажем,
најчешће ништа не радим.

чујте, питају, свиђа ми се то
што пишете – имате ли нешто против
да дођем са десетак пива?

можете их донети, кажем,
под условом да ви не улазите...

када ме позову жене, ја кжзем:
о, да, пишем, ја сам писац,
осим што баш сада не пишем.

глупо се осећам што вас зовем,
кажу, и била сам изненађена
када сам вас пронашла у именику.

има разлога за то, кажем,
него, што не свратите
на пиво?

неће вам сметати?

и оне стижу
згодне жене
узорног ума, тела и ока.

често не буде секса
али навикао сам на то
јер добро је
јако је добро само их гледати –
а понекад ме чак
послужи и неочекивана срећа.

за човека од педесет пет који није спавао са женом
до своје двадесет треће
и не баш често до својих педесет
мислим да би требало да останем
у телефонском именику
све док не добијем онолико
колико и сваки просечан мушкарац.

наравно, морам и даље
да пишем бесмртне песме
али инспирација је ту.

среда, 17. јануар 2018.

Јаков Шантић | ИЗ ТУЂИНЕ

Далеко су села, обале и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе. –

Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде...

Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим, кȏ кад слушам бȏни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...

уторак, 16. јануар 2018.

Милан Ракић | ПЕСНИКУ

Господ ти је дао свету искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши, ко од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разбиј предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у смртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!


понедељак, 15. јануар 2018.

Љубомир Симовић | ЈАДАЦ

Ужичани Сремце, Левчани Космајце,
ексером у око, кундаком у јајце!
Сомборац ножем пори Смедеревца,
па му на калем намотава цревца,
а о курјацима и да не говорим!

Свињар овчара сустиже у Чачку,
и у Чачку му на живот ставља тачку:
у распорен му трбух ушива пса и мачку,
а о џелатима и да не говорим!

Кувар на пекара сикће,
ракиџија на винџију палаца,
у дану црњем од ноћи
пољубац ми пружа верна љуба,
препун змијских језика и зуба,
а о змијама и да не говорим!

У потопу
свети Петар светом Павлу не да руку,
по Јерусалиму
свети Марко уходи светог Луку,
а о Јуди и да не говорим!

Од родитеља ме језа хвата,
од синова бежим кроз иглене уши,
пред сестрама се кријем у мишју рупу!
Брат ми ударцем цокуле просипа супу,
а о небрату и да не говорим!

субота, 13. јануар 2018.

Вито Марковић | ЧОВЕК - ЧАР РАЗОЧАР

Склон сневању а сам одвајкада
Из немира
Себи непозната
Окреће се
Загледа се у час
Свог постанка
И престанка правог

У почетку види завршетак
У свршетку
Не види почетак
С краја на крај
Тако надалеко
Да је знао
не би ни гледао



петак, 12. јануар 2018.

Јован Дучић | БДЕЊЕ

У дну успаване и неме алеје
Стоји у ноћи под јесењим мразом
Мраморна вила. Ветар тихо веје
Самотним вртом и замрзлом стазом.

Свуда је мирно. Камене балконе
Кентаври држе, и ноћ дуга ова
Безгласно, немо, неосетно тоне
Алејом црних, голих кестенова.

Само, - у тмини, полумраку ледном
Види се негде слаби зрачак плама
у тихој вили. У прозору једном,
Кроз вреже ружа, и за завесама,

То гори светлост. Сред тишине неме,
У топлој соби, кревету од кедра,
И под јорганима, куд су кризантеме
Расцвале бујно - млада, голих недра,

Ту лежи жена. Пред њом, у ормару
Од ебаноса, укожени красно,
Тасо и Платон... У камину стару
Још жива ватра и црвени јасно...

Будна је. У руци бледој као хладни
Пароски мрамор, у то позно доба
Држи и чита моје „Песме“... Јадни
Песник већ сто лета лежи на дну гроба.

Ноћ не иде, стоји. И само безгласно,
По зидовима, у горењу своме
Весела свећа што трепери јасно,
И ниже сенке, крупне, к'о фантоме.

А она чита... док сред ноћи дуге,
К'о грдан полип са стотину рука,
Стисла јој срце љубав пуна туге,
Туге без суза, без речи, јаука.

И заљубљена, погођена неким
Стихом к'о стрелом, спусти књигу тада
И снива дуго... за мутним далеким,
Чезнући тако у тишини јâдâ

И опет чита... Бол к'о море расте
У мртвој ноћи... док сан жудни, мили,
Крилом је, меким к'о паперје ласте,
Осени тужну, уморну, на свили.

Сама свећа гори у самотној вили.



уторак, 09. јануар 2018.

Мика Антић | МИТ О ПТИЦИ

I

Ко у раменима осећа земљину тежу
као прикривени бол,
припада потомству оних што су у древна времена
знали за вештину лебдења:
оној потпуно друкчијој врсти наших предака,
не ових што нас досежу крвљу изнутра,
већ неких прозрачних што нас дотичу само споља
уснама златним као вечност.
То је тај родослов од којег смо наследили
неизлечиво мучење да мислимо.
И у аманет добили зеницу што не сабира
и не одашиље утиске,
него је чуло са искуствима једног сутра.
Једно је: гледати видом, а друго: видети вид.


понедељак, 08. јануар 2018.

Шарл Бодлер | ЖИВА БУКТИЊА

Ступају преда мном Очи пуне бљеска,
Ко Анђео да их магнетичним створи;
То су моја браћа, два брата небеска,
Лијући ми оком огањ несагорив.

Штите ме од греха и несреће друге,
Кораке ми воде по стазама Лепог;
Ја сам њихов сужањ, они моје слуге;
Тој буктињи живој покоран сам слепо.

О, прекрасне Очи, блистате ко свеће
Кад мистични сјај им усред дана гори;
Сунце сја, ал њихов плам згасити неће;

Док оне Смрт славе, ви певате Зори;
Ступате, појући буђење у мени,
Звезде чији пламен сунце не засјени!

недеља, 07. јануар 2018.

Бора Станковић | НАШ БОЖИЋ

Море, какав сан? Недеља ево има како се не спава. Те Божић дошао до Скопља, сад је у Прешеву, па у Билачи, и све ближе и ближе к нама. На веригама осушени врапци већ се троше. Ципеле с "копчама", минтан од јумбасме и шајкача од војничких шињела одавно су готови и чекају ме. Ено их где поређани једно до другог стоје на сандуку. Нарочито ципеле - оне ми никако не дају мира. Жуте се, цакле, и мирише им ђон на ћириш. Чим оде мајка на пазар, затварам собу и облачим се у ново. Шетам по соби и загледам се, да видим какав ћу изгледати на Божић. А Божић? Ех! Није ово Божић. Ово је нешто што мирише на оман и сух босиљак више иконе! Сада ме и мајка већ не грди ако штогод сломим, а камоли да ме бије, јер "лошо" је пред Божић. Чак ме друкчије некако и гледа. Не као мајка, већ некако друкчије, понизно, као старијег од себе.
- Иди да "тргујеш"! - шаље ме у чаршију да покупујем ситнице за кућу. Па, и не бројећи, даје ми новаца.
Одем. Враћам се. Завалио сам се од завежљаја и пакета што ми је дућанџија наређао у крило и по појасу. Она ме чека на капији и одмах узима, да ми одлакша. Чак ми и кусур не тражи, већ ми га оставља да њиме звецкам по џеповима и хвалим се друговима. А она? Недељу дана како не седа да руча или вечера. Цела је кућа на њој. Нико воде да јој донесе, а камоли што друго помогне. Растргла се од посла. Кукови јој изишли, шалваре се смакле, учкур отпасао. Сваког часа завезује бошчу, која јој после одмах пада, јер или узице олабаве, или попуцају од њена силна сагибања. Погрбавила се од старости, а иде, ради.
Засукала рукаве, руке јој умрљане, око ноктију јој кожа испуцала од силног прања. Нема кад да папуче или нануле обује, већ онако, у неким старим, искрпљеним чарапама иде и гаца по блату и мокроти, што је свуда по кући. На полици се сјаје сахани; уза зид прислоњене софре и тепсије, да се што пре оцеде, жуте се, и од њих цуре млазеви вреле воде, од које се још диже пара. Полица, врата, прагови и ћерчива прозорска, све је то орибано, влажно, жуто. Цела кућа мирише на чистину, влагу и опраност. Па и она сама, мајка, откуда ли јој толико снаге? Ради, а као да не послује. Не осећа умор. Већ једнако, истина не брзо али полако, дурашно, клатећи се, и сва унесена у посао, ради од рана јутра до мркла мрака.
Па поред тога мора и око мене да је. Да ми не да да се омрсим или од меса што пристављено кркља у лонцима при огњишту, или од колача што, тек извађени из пећи и покривени чаршавом, омекнули, тако леп, примамљив мирис шире по соби, где су склоњени.
- Немој, чедо - одбија ме благо, као бојећи се да ме не увреди. - Немој; нана је за тебе све то спремила. За кога другог?... Немој! Чекај Божић. Сутра ће. Ено, већ је дошо у Текију...
- Код кога у Текију - питам ја разрогачено - да идем да га видим? - И потрчим.
- Не, не - зауставља ме. - Не мо'ш да га видиш. Доћи ће и код нас...
И заиста, Божић долази, али како?
Нано моја слатка! Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела. Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука, од којих ме задахњује мирис на чистоту и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана... А ти си у кујни; кроза сан те чујем како послујеш, уносиш корито, бакрач топле воде. Онда долазиш к мени, откриваш ме, подвијаш твоје кошчате, смежуране руке пода ме и, онако голишава, угрејана сном, дижеш ме из постеље и узимаш у крило, љубећи ме међу очи:
- 'Ајде, сине, устани, Божић дошао... 'Ајде, домаћине мој...
А при речи "домаћине" осетим како ти набрана, топла уста задрхте, и суза кане на мој врео образ.
Купаш ме. Сва се топиш у пуноћи и белини моје снаге. А звона звоне! Не звоне, него некако тихо, издалека, као свом снагом и на све стране брује, колебају се. Кандило пуцкара. Миришу опајани ћилими у соби и слама из асура. Са улице се разабиру већ гласови. Пробија модрина кроз прозоре и ломи се са светлошћу свеће у чираку. Облачиш ме. Али све је одело на мени велико. Ципеле, чакшире. Ја се љутим.
- Није, није... Још ти је кратко. Та ти си ми велики. Ја, колики си?!...
И раширивши руке, онако клечећи, одмичеш се да би ме боље видела колики сам. И да бих био већи, старији, опасујеш ми очев свилен мор појас. Његов сахат мећеш ми у недра, вадиш ланац и распоређујеш га, да ми лепше и истакнутије стоји. На мој мали фес мећеш китку, стару, очеву, од самога филдиша, која ми до испод ушију допире. Опремиш ме. Даш свећу, босиљак, марамицу. Чак до капије испраћаш ме, и једнако, са свију страна, загледаш ме и поправљаш одело на мени. Чак и кад изађем на улицу, помешам се с друговима, ја видим твоју главу где вири из капије и гледа ме, прати...
Да је други празник, ја бих радије отишао на турско гробље да гледам како пуне и пале прангије неголи у цркву. Али сада, на Божић, то ми ни на ум не пада. С рукама у џеповима, свећом о појасу, укочен у новим хаљинама и стегнут новом јаком кошуље, идем, слушајући задовољно како ми лупарају нове ципеле и како шушти и крши се нова басма на минтану.
Чаршија закрчена. Из свих улица излазе и стичу се у њу. Нарочито старци. Увијени, у дугим, постављеним колијама, и погрбљени, иду полако. Из ципела им се помаљају ноге у белим чарапама. Око врата беле им се исплетене јаке, "колири". А на главама им велике, топле шубаре. Сваки с обе стране води по неколико унучића, пази да се које не одвоји, изгуби, и ућуткује их кад се посвађају међу собом.
Још издалека замирише тамјан. Изнад цркве се лелуја круг светлости од свећа и пробија се крстовима кроз тамни кров. Чује се тиха песма. Очи ми се засене од млазева толиких воштаних свећа што их је око цркве припаљено. А она, црква, усред тих свећа, које лижу њене камене зидове, онако широка и велика, јасно одудара од ведрине сванућа. Још с краја улице скидам капу, добро је угурам у недра, да ми је не би ко извукао, и палим свећу. Једва ако се прогурам до порте. Свуда свет, једно до другог, припијено, згушено, са свећом у руци, гологлаво, и сваки час крстећи се, понавља молитве или песме што допиру из цркве. А унутра, у цркви само се виде људске главе, између њих светлуцају пламени свећа од којих се дим полако, вијугаво диже, стапа и губи међу сводовима. Спроћу се сјаји иконостас, по њему жмиркају запаљена кандила, а више свега, као звезде, трепћу и продиру озго упаљене свеће око Распећа. На амвону, окренут леђима овамо к нама, стоји ђакон с уздигнутом десном руком, главом упртом више двери и чита - не, него пева на сав глас јектенија!... Светлост бледа, а из дубине, с певница, наизменце полази и диже се горе песма:
"Рождество твоје, Христе боже нас!" Па једва ако се изгуби у јеци звона и прангија што једнако напољу грувају, те се смрзнута и гола земља потреса.

***
Нафору никако да добијем од свештеника са амвона. Морам да се задовољим оном што је даје тутор с дискоса. Враћам се кући. Капија широм отворена. Двориште почишћено. Дрва под стрејом наслагана уза зид, дрвљаник бачен иза куће. Испод басамака избачено труње, крпе и остало што је било пре. Полица се цакли саханима, бели се дугачка а широка марама што покрива тестије пуне воде. Око огњишта кркћу лонци, а под вршником цврчи печење. Улазим у собу. Мајка ме, тобож, не види. Нешто спрема по рафовима и уређује шоље, зарфове и јабуке.
- Христос се роди!...
Она се окрене. Па кад ме види у фесу с кићанком очевом, у појасу, чисто не верујући да сам то ја, прилази ми.
- Ваиситну се роди!... - И као да би пре она моју руку пољубила, тако ми тешко пружа своју и целива ме у чело, очи, обрве и образе... Још би хтела, но ја се трзам. Пружам јој нафору и питам: да ли је ко долазио? Али, да знате каквим је гласом питам! Гласом од кога она сва расте и понизно одговара:
- Кумашини, сине. Заустављах их, док ти дођеш, али немају кад. Ето, оставили су ти... туго, туго, слатко моје дете!
И брзо ми износи делове од осушеног врапца да од њега прво окусим, како бих целе године био лак као што је врабац. Онда остало. Једем. Она једнако трчкара око мене, пази да не упрљам нове хаљине, и одмах скупља мрве, да се не би познало кад ко дође. А напољу је све мирно, тихо. Чују се свирачи из "горње чаршије", што свирају у господским кућама. Улицом и ако прође ко, то жури, грабећи да сврши честитања, па да што пре руча. Ја једнако једем. Хоћу још. Али ми она не даје:
- Немој, доста је. Покварићеш ручак. А и доћи ће ко!
И она склања јело од мене. Ја хоћу на улицу, али ми она не да, већ ми скида фес, поново очешља косу, минтан при грлу разгрне, да ми се види нова кошуља, и оставља ме у соби:
- Седи! Ко ће госте да дочека? Зашто си домаћин! Ја не могу. Видиш, имам работу у кујни, а нисам ни обучена...
Остајем ја. Шетам се крупним корацима по соби. А соба мирише. Топла је, чиста, сува. Кандило пуцкара. Тамјан се вије и шири полако, таласасто. Из кујне миришу јела. Гости долазе. Дочекујем их. Још с кујинског прага вичу:
- Христос се роди! - И хоће мајци да приђу руци. А она се, тобож, трза, не даје, већ их упућује у собу к мени. Улазе они. Седају по миндерлуку с рукама на коленима, готови да одмах скоче и оду. Питају ме. Разгледају по соби, мада знају како све у њој стоји. Није им ово првина. Ја се измакнем онако гологлав, разузурен, мало се испрсим, па им приносим дуван у таслици. Разговарамо тј. причам о њиховој деци, мојим друговима, шта смо радили, куда смо ишли са санкама итд. док, ето ти матере. Улази погнуто, главом напред, тарући руке о бошчу.
- Па како сте ми? Како на дома? - пита их и уређује им изувене ципеле: окреће их тако како би их они могли одмах, и не гледајући, да обују кад пођу. Затим прилази им, љуби се и повлачи опет у кујну, да скува кафу... Оставља мене, да ја - не да их дворим, већ само с њима, онако, као сваки домаћин, седим, разговарам. А она, не затварајући врата за собом, свакоме посебице доноси кафу у белим шољама. Па онда се, иза врата, до зида, или близу пећи, повуче, стане с прекрштеним рукама на појасу и чека да узме шољу, кад онај испије. А онога стид што га она тако стара двори, па надохват посрће кафу, извади из појаса лимун или поморанџу и оставља, одлази.
Она га испрати чак до капије. Ред је да га ја испратим, али она не да, јер зна да бих, чим бих изашао на капију и видео улицу - онај низ великих, старих порта, испуцале зидове, на неким местима срозане и поломљене црепове, па још другове како се вуку по улици тамо-амо, хвалећи се колачима и новцем што су добили - одмах и ја отишао тамо, и онда с тешком муком да би ме она нашла и у другој махали, а камоли у нашој.
Зато тада ни из собе не излазим. Не да се бојим ње, њене грдње, него тешко би ми падао тада онај њен плачљиви прекор лица, кад би ме где једва нашла, узела за руке, не прекоревши ме, већ довела кући, чак и заклањајући ме, да ме не би ко спазио и видео како сам је саму оставио чак и данас, на овај "благдан". Тада она не би као сада, овако, сва срећна, поставила софру, метнула хлеб, со, запаљену свећу на среди и онда остало; донела у саханчићу јела из кујне, да се не би после морала дизати за време ручка.
И, пошто опере руке, оде до иконе, и скинувши шамију један једини пут у години, почне да чита молитву за "слатко јело". Стојим и ја иза ње. Крстим се. Али не могу тако да метанишем као она, сагибам се јако и брзо, падам коленима и одупирем се рукама и додирујем челом под. Соба се испуни масним, јаким мирисом јела. Више нас полако и тамно гори кандило, осветљавајући нарочито њу, њену проседу, гологлаву главу и раздељени јој бели затиљак, а она шапуће:
- Господе, Христе, свети Никола, чудотворче, славо моја! Погледај, Господе, смилуј се и помози! Благослови софру, хлеб твој, што га ти даде... - И пада коленима тако силно, да под одјекује, и чујем како јој зглобови пуцају.
Кад сврши, метне шамију и седа за софру, дахнувши слободно пошто још једном баци поглед по соби, што је требало учинити пре ручка. Ја јој, држећи чашу ракије на длану, онда прилазим руци, и нудећи у исто време свој образ честитам празник:
- Христос се роди, нано, и срећан дан!
- Ваистину и с тобом, чедо моје! Ове године мајка овако с тобом, а догодине да бог да да ми ти... - и загрцне се, те једва испије чашу.
Ручамо. Она се једнако диже и доноси јело из кујне. Од свачега ја морам прво, а она надохват, клечећи. И, кад се ја сит одмакнем, тек онда она седа и једе много, здраво.
После? - Мирно је, тихо. Чује се како мачка преде и кокош у кујни кљуном бије по тепсији и саханима, тражећи мрве.
Све куће миришу на масно и силно. Јела мрсна, јака, те сви лешкаре или спавају у собама око мангала или пећи, увијени, у колијама, а жене с пребаченим бошчама на глави. Први је дан Божића, па не иде да човек одмах... Има кад, три су дана.
И заиста, ено, другог дана, једва ако је поноћ прешла, а погдегде тек запишти зурла и допире који глас песме.
Ујутру, само попови ако одстоје службу, а ови остали само припале свећу и одмах излазе натрашке, крстећи се много, брзо, ужурбано, као да одужују нешто. Из димњака по кућама почне да куља густ, смоласт дим од печења, меса, кобасица. Цела улица замирише на пастрму. Кроз капиџике и по авлијама почну да промичу жене, зајапурене, носећи чаше, столице. Улицом по десет њих иду. Овлаш забацили колије, ципеле им добро необувене, јер их сваког часа скидају, очи им се закрвавиле и овлажиле. И већ почели, кога год сретну од деце и слугу, да шиљу по Фатиму, чувену, прсату Циганку с белим лицем, црним и округлим очима. (Њу је, после, општина морала силом да уда, јер, кад се с њом нађу, онда забораве и ручак, вечеру и ноћ. До зоре пију ракију, ките је и облажу новцем, своје жене бију и терају из куће ради ње.) Учас се све променило. А и у ваздуху као да струји голицава раскошност и изобиље. Где год се окренете, свуда жагор, песма, свирка. Свирачи само ничу пред кућама, заједно с гомилом деце. Зурле пиште, бубњеви бију, да се тресу прозори и гасе кандила.
Само код нас! Ех!... Одавно смо ручали, и то већином јучерашња јела, што су нам остала. После ручка изишао сам на капију да слушам свирку, песму и гледам где се луди Менко пијан ваља по улици, распасује и баца са себе одело. Кад се повратим у собу, мајку не могу да познам. Обукла се у стајаће руво, опрала главу, забрадила се лепо шамијом, те јој образи одскочили. Села до прозора и са завученим рукама у пазухе гледа на улицу, наслоњена челом на окно. Мада јој је лице смежурано, ипак јој сада дошло чисто, миришљаво, а око јагодица избила једра, топла румен. На њеном, истина старом, али јаком врату виде се где брекћу и трепте вене. У соби тек што се сталожила прашина од чишћења после ручка. На сандуку, у старом послужавнику, стоје поређане чаше, до њих велика чепрња вина, а у кујни тестија, такође пуна вина, у коју смо изручили из свих судова што су нам биле послале богатије комшије. И кафа је била скувана у лонцу, и мезе је било спремљено, све је било спремљено. Али узалуд, кад никога нема да га угостимо и дочекамо. Што је долазило, то је дошло изјутра, на ракију, као да нас штеде, јер знају да немамо, и зато су долазили ујутру на ракију, пошто се тада не заседа и не пије тако много. А ми не бисмо штедели. Како бих ја њих дворио, гостио, слушао их и, највише, појио, само да они нама дођу, да нас не штеде, него да смо и ми као сви!... Зато, ваљда, мајци игра тежак осмех, и очи је почеле да сврбе гледајући кроз капију на улицу, по којој свет врви, промиче испред наше широм отворене капије, а нико у њу не улази, те нам двориште и кућа пусти и тужни. А одасвуд, са свију страна, по комшилуку песма, свирка, весеље. Па чак се већ зашло и у пиће.
Ено: Јован Паламар засео насред куће. Избацио мангал и пећ - врућина му, поломио све чаше, и привукао тенџеру и из ње пије. Госте не дочекује стојећи, не да им да иду, већ они морају после да се краду и тако оду од њега. Риста бојаџија већ се побио и затворио кућу. Сео на доксат, пуца из пушке, силом нагнао жену да пева, а он иза свег гласа грди и псује господу "стопарце". Из неких дворишта чује се како тутњи коло, звецкање дуката и дубла у низама, на грудима девојака... А од Стојана Доњоврањчета допире писак деце, плач жене и његова вика. Тражи коња и сабљу, неку стару, велику, коју је за време ослобођења добавио однекуда. Затим, ето ти њега на своме витком и бесном дорату, обучен у војничке, црвене панталоне, са шајкачом на глави, с празним редеником и исуканом сабљом. Улази на капије, ускаче с коњем у собе, гонећи испред себе свираче и Фатиму, која се, у белим, свиленим јелецима и шалварама, вије око њега, игра му, запара палцем дахире, певајући бесно из свег гласа:
Ја не жалим снагата моја!
Жалим срмали јелек,
жалим срмали јелек!
- Овамо, бре! - одједном се чу испред наше капије.
Мајка скочи. Суза јој се скотрља. На нашу капију уђе заносећи се, са заваљеном шубаром, наш ч'а Јован, ортак и побратим покојног оца, а за њим, тискајући се, свирачи.
- Овамо - говори им он, и показује на нашу кућу. - И у овој се кући песма поје.
За мајку не знам како је изашла преда њ у кујну, само мени знам да срце стаде.
- Еј, домаћине! - виче ч'а Јован пењући се.
- Ту смо, ту! - одговара му мати, грцајући и трудећи се да се прибере.
- Христос се роди, домаћице! Како, где је домаћин?...
- Ту је, ту је! - показује на мене и нуди, чак и Цигане пропушта у собу. Улази ч'а Јован; љубим га у руку; он, сагињући се, мене у чело, обухватив целу моју главу у своје сухе, старе руке. И седа насред собе, прекрстив ноге.
- Свири, бре! - заповеда Циганима, који су се збили уза зид.
- Шта, газдо?
- Домаћин шта хоће! - и показује главом на мене. Цигани гледају у мене ишчекујући, а ја црвеним од забуне и среће. Мајка улази и у пролазу шане: "Кажи: Ðул мирише, ђул се расцветао!" - Кажем ја то Циганима.
- А! Аферим! - поскочи ч'а Јован од задовољства што сам му погодио баш ту, његову песму. - Де сад! То да свирите!... - И почне да им прича о нама, нашој кући, оцу, с којим је он јео со и хлеб, и толике године ортак био: како се код нас некад по три дана певало, веселило. А, опет, од Цигана нађе се неки који је оца лично познавао, свирао му некад. Мајка, сирота, клецајући од среће, и њима, Циганима, даје, не из чаше, већ из стаклета, сву ракију, и нуди их, даје им меса, хлеба, а они што не поједу гурају у пазухе или појасеве.
- Злато, сестро слатка. Немој. Седи! - зауставља је. - Има ко - показује на мене. - Ето га, нека служи он. Видиш ли га колики нам је порастао? Седи ти, тако, до мене.
И помиче се, да јој начини место. Мајка седа, клекне, и нуди ч'а Јована, а рука јој дрхти...
- Кусни, Јоване. Обиђи. Ја баш за тебе оставих. Хвала ти што си нас се сетио - и не казује свој бол, не говори о себи, већ о мени. - Да му је отац жив, друкчије би сад било, а овако... Али хвала ти, хвала што си се бар ти сетио и дошо нам.
- Ја! - викне ч'а Јован увређено. - Зар ја да заборавим ову кућу?! - Па, да би посведочио, окреће се и силно заповеда: - Свири, бре!
И Цигани засвирају. Запишти зурла, па мислим да се чује чак у Турско. Бубањ бије, стакло игра у ћерчивима, кандило прска, и с греда, озго, пада црвоточина. Напољу мрак с влагом. Ч'а Јован пева заваљеним, истрошеним, ситним гласом:
Ђул мирише, ђул се расцветао!
А мајка, са сузом која јој полако, полако мили низ образ, гледа ме где гологлав стојим између њих и свирача и дворим их, с очевим сахатом на прсима, па као да ми вели:
- Божић, сине. Видиш ли?

1900.


петак, 05. јануар 2018.

Миклош Радноти | ЖИВАХНИ СТИХ ПОСЛЕ ЖЕТВЕ

Лепо је уз звиждук или певушећи
обујмити драганину главу ко
старица што мрмља играјући се са
мачком која се пред капијом башкари
овде стогове разносе по стрњишту
дева млађана узвикује трчећи док
ветар пирка под сукњом тврде су
јој бутине а миле косе су јој (љубим их)
стог зелени у распеваном наручју мом!

16. јануар 1930.
  • Превод Стеван Молнар

четвртак, 04. јануар 2018.

Димитрије Митриновић | МОЈА ТУГА

Све загонетка гања јеедна другу –
Лутању моме догледа ни краја…
Хаос незнања!...Мутно – нигдеје сјаја!
Ћутим сву нашу биједу и тугу.

Ја не знам рећи шта ме тада боли,
Но зато душа знаде како ми је,
Ах, тешко, тешко!... Неће даутоли:
Дубље! Све дубље загонетка рије!

Дубоко ћутим трагику човјека,
Све катастрофе природе и душе, –
Но свему томе још не нађох смисла!

То мене тишти вас дан и ноћ дугу!
Магла незнања дух ми је притисла,
И душа ми се завила у тугу.

(1907)

среда, 03. јануар 2018.

Растко Петровић | ЈЕДИНИ САН

Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо
Освајање простора нечим што је без мере
Савладасмо понижење... и убисмо! и убисмо!
Као да то и ми нисмо!
Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте
Недирнуто?
За њега бар знам да сања тај сан
У трбуху своје матере.
Тако тесно обвијен као да сања о простору,
О дубинама: о, да сна кошмарске размере
И дрхтања!
Његов мозак тек утиче у лобању:
Тако му око свег тела кружи чудна мисао;
О величанствено је да се у давном оваквом мору
И чекању, не утапа ни једна визија стварности,
Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.
Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?
Ил један рефлекс миловања и стварности
Помиловати знале су
Још пре но што се родише!
Пробијајући се кроз сан и љубави
Како ћеш утонути у немогућности
(Где неће више лећи трбуси и сни,
И којим као да владају неки други закони
Који већ и нису закони
Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):
Кад је за тебе и то настањено фантомама,
Које не уливају наде већ обесхрабрења;
Да л' с тобом, или оне саме,
Нађоше пут овуда за бескрај?
Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;
Очи ће ти заувек остати заражене
Ужасним збиљама које си негде живео,
И којима ћеш опет пошумити
Све провалије сна,
Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.
Па ниједан живота сан
Није тако чист
И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;
Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,
У сањању, пориче да има један свет
Који је ван овог: слободан, и без мере;
И опет кроз исте сале сна
Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:
Ах, један два! ах, један два!

У Београду, XII 1921.
Прва песма Откровења

уторак, 02. јануар 2018.

Олга Веригина | ЗЕМЉА И НЕБО

Сваког су јутра више јеле
и гушћа хладовина.
Пролазе дани и недеље,
а цео живот ко година.

Но да л`постаје срце мудрије
док сати, дани, године лете?
Не. Ја се молим исто онако
ко некад кад сам била дете.

И у тренутку сваком тражим
још увек исту ону лепоту
у новој књизи, и у људима,
у сновима и у животу.

Ја сањам смирај последње туге,
варнице среће у сјајном низу.
О, људи, кад бисте само знали
како је земља небу близу!

2. децембар, 1972.

С руског превела Љубица Несторов

понедељак, 01. јануар 2018.

Виктор Иго | ПИСМО ЗА АДЕЛУ


За Аделу Фуше
Jануара 1820. године

Неколико речи од тебе, вољена моја Адела, поново је променило стање мог ума. Да, ти можеш све да учиниш са мном, јер заиста бих био мртав када нежни звук твога гласа, благи додир твојих обожаваних усана, не би били довољни да дозову живот у моје тело. Са каквим ћу осећањима, потпуно другачијим од јучерашњих, лећи вечерас! Јуче, Адела, јуче, више у љубав твоју веровао нисам. Час смрти дошао би ми као олакшање.
Али ипак, рекох себи: „Ако је истина да ме она не воли, ако ништа у мени не би могло да заслужи благослов њене љубави, без које живот више нема нимало чари, је ли то разлог да умрем? Постојим ли због своје личне среће? Не. Читава моја егзистенција посвећена је њој, чак и против ње. И са којим правом бих се могао да усудим да жудим за њеном љубављу? Јесам ли ја, онда, нешто више од анђела или божанства? Волим је, истина, чак и ја. Спреман сам да радо жртвујем све за њу – све, чак и наду да ће ме она волети. Нема те привржености за коју нисам способан због ње, за један њен осмех, за  један њен поглед. Опет, зар је могло бити другачије? Зар није то једини циљ мог живота? Ако буде равнодушна према мени, чак и ако ме буде мрзела, биће моја несрећа, и то је све. Какве везе има, ако то не нарушава њену срећу? Да, ако ме она волети не може, морам кривити само себе. Моја је дужност да пратим је у стопу, да обавијем њену егзистенцију својом, да јој служим попут баријере која је штити од свих опасности, да јој понудим своју руку као помоћ, да се непрекидно постављам између ње и било какве туге, и да за то не тражим никакву награду, не очекујем било какву надокнаду. Само да будем срећан ако се удостоји да понекад баци сажаљиви поглед на свог роба, и да га се сети када куцне час опасности! Авај! Када би ми барем допустила да дам свој живот како бих предухитрио сваку њену жељу, све њене хирове. Када би ми само допустила да са поштовањем пољубим отиске њених обожаваних стопа. Када би ми барем дозволила да се ослони на мене када је снађу невоље у животу: тада бих добио једину срећу за коју имам дрскости да јој тежим. Зато што сам спреман да жртвујем све због ње, дугује ли ми она било какву захвалност? Да ли је она крива што је волим? Мора ли она, на рачун тога, веровати да је дужна да ме воли? Не! Може се разметати мојом приврженошћу, узвратити на моје услуге мржњом, и одбити моје идеализовање са презрењем, а да ја ни на трен немам права да се жалим на тог анђела. Нити смем ни на час да прекинем да је обасипам свиме што би могла да презре. И буде ли сваки мој дан обележен неком жртвом за њу, ја и даље нећу, до дана када будем умро, отплатити бескрајни дуг који моја егзистенција дугује њој.“
То су, највољенија моја Аделе, биле мисли и одлуке мога ума јуче у ово време. Данас су и даље исте. Само се сада са њима меша извесност среће – тако велике среће да не могу да мислим о њој а да не задрхтим, и једва да се усуђујем да верујем у то.
Онда је истина да ме волиш, Адела? Реци ми, могу ли да верујем у ту чаробну идеју? Зар не знаш да ћу бити луд од среће ако икада будем могао да проведем читав живот под твојим стопалима, сигуран да те чиним срећном као што сам и сâм срећан, сигуран да ме обожаваш као што ја обожавам тебе? Ох! Твоје писмо вратило ми је мир, твоје речи вечерас испуниле су ме срећом. Хиљаду пута хвала, Адела, вољени мој анђеле. Желео бих да могу да се бацим пред тебе као пред божанство. Како си ме само усрећила! Adieu, adieu, провешћу веома срећну ноћ, сањајући о теби.

Лепо спавај, и дозволи свом мужу да ти украде дванаест пољубаца као што си му обећала, поред свих оних које још ниси обећала.



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта