I

Ко у раменима осећа земљину тежу
као прикривени бол,
припада потомству оних што су у древна времена
знали за вештину лебдења:
оној потпуно друкчијој врсти наших предака,
не ових што нас досежу крвљу изнутра,
већ неких прозрачних што нас дотичу само споља
уснама златним као вечност.
То је тај родослов од којег смо наследили
неизлечиво мучење да мислимо.
И у аманет добили зеницу што не сабира
и не одашиље утиске,
него је чуло са искуствима једног сутра.
Једно је: гледати видом, а друго: видети вид.