У дну успаване и неме алеје
Стоји у ноћи под јесењим мразом
Мраморна вила. Ветар тихо веје
Самотним вртом и замрзлом стазом.

Свуда је мирно. Камене балконе
Кентаври држе, и ноћ дуга ова
Безгласно, немо, неосетно тоне
Алејом црних, голих кестенова.

Само, - у тмини, полумраку ледном
Види се негде слаби зрачак плама
у тихој вили. У прозору једном,
Кроз вреже ружа, и за завесама,

То гори светлост. Сред тишине неме,
У топлој соби, кревету од кедра,
И под јорганима, куд су кризантеме
Расцвале бујно - млада, голих недра,

Ту лежи жена. Пред њом, у ормару
Од ебаноса, укожени красно,
Тасо и Платон... У камину стару
Још жива ватра и црвени јасно...

Будна је. У руци бледој као хладни
Пароски мрамор, у то позно доба
Држи и чита моје „Песме“... Јадни
Песник већ сто лета лежи на дну гроба.

Ноћ не иде, стоји. И само безгласно,
По зидовима, у горењу своме
Весела свећа што трепери јасно,
И ниже сенке, крупне, к'о фантоме.

А она чита... док сред ноћи дуге,
К'о грдан полип са стотину рука,
Стисла јој срце љубав пуна туге,
Туге без суза, без речи, јаука.

И заљубљена, погођена неким
Стихом к'о стрелом, спусти књигу тада
И снива дуго... за мутним далеким,
Чезнући тако у тишини јâдâ

И опет чита... Бол к'о море расте
У мртвој ноћи... док сан жудни, мили,
Крилом је, меким к'о паперје ласте,
Осени тужну, уморну, на свили.

Сама свећа гори у самотној вили.