мушкарци зову и питају ме.
зар сте ви стварно Чарлс Буковски,
писац?

понекад сам писац, кажем,
најчешће ништа не радим.

чујте, питају, свиђа ми се то
што пишете – имате ли нешто против
да дођем са десетак пива?

можете их донети, кажем,
под условом да ви не улазите...

када ме позову жене, ја кжзем:
о, да, пишем, ја сам писац,
осим што баш сада не пишем.

глупо се осећам што вас зовем,
кажу, и била сам изненађена
када сам вас пронашла у именику.

има разлога за то, кажем,
него, што не свратите
на пиво?

неће вам сметати?

и оне стижу
згодне жене
узорног ума, тела и ока.

често не буде секса
али навикао сам на то
јер добро је
јако је добро само их гледати –
а понекад ме чак
послужи и неочекивана срећа.

за човека од педесет пет који није спавао са женом
до своје двадесет треће
и не баш често до својих педесет
мислим да би требало да останем
у телефонском именику
све док не добијем онолико
колико и сваки просечан мушкарац.

наравно, морам и даље
да пишем бесмртне песме
али инспирација је ту.