среда, 17. јануар 2018.

Јаков Шантић | ИЗ ТУЂИНЕ



Далеко су села, обале и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе. –

Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде...

Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим, кȏ кад слушам бȏни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта