среда, 12. септембар 2018.

Душан Матић | ПИСАНО ПРЕД ЗОРУ



I
Не лупај на врата старе куће.
Куће више нема.
Нема више ко да дочека твоје куцање на вратима.
Само тишина иза које опет само је тишина.
Ни на довратник се не наслони.
Ни довратника нема.
Али клупа је остала из детињства.
Седи...

II
Откуј поглед свој са ципела ти прашњавих и
Излизаних.
И усправну држи још мало главу тешку
Од година.
Од успомена.
Још тежу од несрећа. Још тежу од среће што је
била и што
мине брже но што и дође.
И грумен леда грумен сумње и бола што у грудима носиш без
Лека
Дај сунцу на смирају: има још снаге можда
да га исцели....

(Из збирке Сенке звезда)

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта