„Преко прага прекорачи десном ногом“, -
подучавала нас је, некад давно, бака,
када би, после доручка, сестра и ја излетале на улицу,
сударајући се при том на прагу.
Исто тако негде су полетали ласта, или врапчић,
кад би испали из гнезда.
Ми би вукле ту птичицу цео дан са собом,
а предвече би је остављале у врту.
Ко зна да ли ју је могла покупити мати,
али ми смо у то свето веровали:
проседевши негде у буџаку десетак минута,
ми је никад не би нашле
и, радосне, пожуриле би,
пунећи прегршти киселим јагодама,
да пијемо топло млеко с павлаком:
ко зна, куд се из наших костију део тај калцијум?
Уз то смо се кљукали прегрштима витамина;
ако то нису биле сочне црвенолике трешње,
онда су биле скоро црне презреле вишње
или црвене и жуте рибизле,
од којих је бака лепила кнедле.
А на све то би смо с таве помеле кромпирачу –
па ко ће је јести из тањира?
И могу ли млеком мирисати куповни колачи
као бакине лепиње?

Те нежне подуке и топла јела и данас
заустављају у грлу млеко из пакета
и не дају ма како прелазити преко прага.

С украјинског превео Јарослав Комбиљ