Субота, један сат
после поноћи
Говориш ми тако
нежне и умилне речи, драга Музо. Eh bien, стога те молим да за узврат
примиш ове још нежније и умилније речи. Твоја
љубав натапа ме као млака киша, све док не продре до самог дна мог срца.
Зар ти не поседујеш све што је потребно да бих те волео – тело, ум, нежност?
Твоја је душа чедна и чиста, а ум снажан и виспрен. Ниси нарочито поетична, али
си упркос томе, песникиња до сржи. Док те посматрам, у теби видим само сушту
доброту. Твоја недра – тако бела и тако мека – оличавају читаво твоје биће.
Ниједна коју сам до сада имао, или коју сам желео да имам, не може се поредити
с тобом. Понекад покушавам да замислим како ћеш изгледати кад остариш и чини ми
се да ћу те тада једнако волети. Можда чак и више.
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!