уторак, 30. јануар 2018.

Владислав Петковић Дис | ОГЛЕДАЛО



Кроз свест и нерве чујем да корача
Сенка тишине и нејасна мира,
И густа магла лагано се збира
У покров бола, у завесу плача.

Осећам додир трулог огртача,
Себе, да идем из овог оквира,
И влагу земље, да линије спира,
Док шапат први буди се и јача.

Гледећи како изумире време
Слепоме телу, што га инстинкт крепи,
За огледало се поглед нагло лепи:

Да види уста што ће да занеме,
Мада још жедна пољубаца, неге,
А не покрова, не мртвачке пеге.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта