Виктор Иго | ПИСМО ЗА АДЕЛУ

За Аделу Фуше

Jануара 1820. године

Неколико речи од тебе, вољена моја Адела, поново је променило стање мог ума. Да, ти можеш све да учиниш са мном, јер заиста бих био мртав када нежни звук твога гласа, благи додир твојих обожаваних усана, не би били довољни да дозову живот у моје тело. Са каквим ћу осећањима, потпуно другачијим од јучерашњих, лећи вечерас! Јуче, Адела, јуче, више у љубав твоју веровао нисам. Час смрти дошао би ми као олакшање.

Али ипак, рекох себи: „Ако је истина да ме она не воли, ако ништа у мени не би могло да заслужи благослов њене љубави, без које живот више нема нимало чари, је ли то разлог да умрем? Постојим ли због своје личне среће? Не. Читава моја егзистенција посвећена је њој, чак и против ње. И са којим правом бих се могао да усудим да жудим за њеном љубављу? Јесам ли ја, онда, нешто више од анђела или божанства? Волим је, истина, чак и ја. Спреман сам да радо жртвујем све за њу – све, чак и наду да ће ме она волети. Нема те привржености за коју нисам способан због ње, за један њен осмех, за један њен поглед. Опет, зар је могло бити другачије? Зар није то једини циљ мог живота? Ако буде равнодушна према мени, чак и ако ме буде мрзела, биће моја несрећа, и то је све. Какве везе има, ако то не нарушава њену срећу? Да, ако ме она волети не може, морам кривити само себе. Моја је дужност да пратим је у стопу, да обавијем њену егзистенцију својом, да јој служим попут баријере која је штити од свих опасности, да јој понудим своју руку као помоћ, да се непрекидно постављам између ње и било какве туге, и да за то не тражим никакву награду, не очекујем било какву надокнаду. Само да будем срећан ако се удостоји да понекад баци сажаљиви поглед на свог роба, и да га се сети када куцне час опасности! Авај! Када би ми барем допустила да дам свој живот како бих предухитрио сваку њену жељу, све њене хирове. Када би ми само допустила да са поштовањем пољубим отиске њених обожаваних стопа. Када би ми барем дозволила да се ослони на мене када је снађу невоље у животу: тада бих добио једину срећу за коју имам дрскости да јој тежим. Зато што сам спреман да жртвујем све због ње, дугује ли ми она било какву захвалност? Да ли је она крива што је волим? Мора ли она, на рачун тога, веровати да је дужна да ме воли? Не! Може се разметати мојом приврженошћу, узвратити на моје услуге мржњом, и одбити моје идеализовање са презрењем, а да ја ни на трен немам права да се жалим на тог анђела. Нити смем ни на час да прекинем да је обасипам свиме што би могла да презре. И буде ли сваки мој дан обележен неком жртвом за њу, ја и даље нећу, до дана када будем умро, отплатити бескрајни дуг који моја егзистенција дугује њој.“

То су, највољенија моја Аделе, биле мисли и одлуке мога ума јуче у ово време. Данас су и даље исте. Само се сада са њима меша извесност среће – тако велике среће да не могу да мислим о њој а да не задрхтим, и једва да се усуђујем да верујем у то.

Онда је истина да ме волиш, Адела? Реци ми, могу ли да верујем у ту чаробну идеју? Зар не знаш да ћу бити луд од среће ако икада будем могао да проведем читав живот под твојим стопалима, сигуран да те чиним срећном као што сам и сâм срећан, сигуран да ме обожаваш као што ја обожавам тебе? Ох! Твоје писмо вратило ми је мир, твоје речи вечерас испуниле су ме срећом. Хиљаду пута хвала, Адела, вољени мој анђеле. Желео бих да могу да се бацим пред тебе као пред божанство. Како си ме само усрећила! Adieu, adieu, провешћу веома срећну ноћ, сањајући о теби.

Лепо спавај, и дозволи свом мужу да ти украде дванаест пољубаца као што си му обећала, поред свих оних које још ниси обећала.