Сваког су јутра више јеле
и гушћа хладовина.
Пролазе дани и недеље,
а цео живот ко година.

Но да л`постаје срце мудрије
док сати, дани, године лете?
Не. Ја се молим исто онако
ко некад кад сам била дете.

И у тренутку сваком тражим
још увек исту ону лепоту
у новој књизи, и у људима,
у сновима и у животу.

Ја сањам смирај последње туге,
варнице среће у сјајном низу.
О, људи, кад бисте само знали
како је земља небу близу!

2. децембар, 1972.


С руског превела Љубица Несторов