Бахћем се и дахћем, гле, у кошмару и сви снисмо

Освајање простора нечим што је без мере

Савладасмо понижење... и убисмо! и убисмо!

Као да то и ми нисмо!

Ја сањах на рубу пролећа, а ви где снисте

Недирнуто?

За њега бар знам да сања тај сан

У трбуху своје матере.

Тако тесно обвијен као да сања о простору,

О дубинама: о, да сна кошмарске размере

И дрхтања!

Његов мозак тек утиче у лобању:

Тако му око свег тела кружи чудна мисао;

О величанствено је да се у давном оваквом мору

И чекању, не утапа ни једна визија стварности,

Очи му се још никада нису обнажиле на светлости.

Над главом руке те: шта дотичу, шта придржавају?

Ил један рефлекс миловања и стварности

Помиловати знале су

Још пре но што се родише!

Пробијајући се кроз сан и љубави

Како ћеш утонути у немогућности

(Где неће више лећи трбуси и сни,

И којим као да владају неки други закони

Који већ и нису закони

Но изненадне неке радости и неподношљиви болови):

Кад је за тебе и то настањено фантомама,

Које не уливају наде већ обесхрабрења;

Да л' с тобом, или оне саме,

Нађоше пут овуда за бескрај?

Сањао, не сањао; псовао ти по друмовима;

Очи ће ти заувек остати заражене

Ужасним збиљама које си негде живео,

И којима ћеш опет пошумити

Све провалије сна,

Још пре рођења - залуд за спас твој - од бескраја обнажене.

Па ниједан живота сан

Није тако чист

И од свега чедан, као да је у трбуху неке матере;

Проходим кроз онај тмури простор где сваки лист,

У сањању, пориче да има један свет

Који је ван овог: слободан, и без мере;

И опет кроз исте сале сна

Закуцам престрављен на мишићна врата овог живота:

Ах, један два! ах, један два!

У Београду, XII 1921.

Прва песма Откровења