30 октобар 2018

Варлам Шаламов | * * *

Памћење је зла не мало
Сакрило од вас и мене.
Сав живот је лаг-лагало,
Проиграло поверење.

Можда, град и парк ниједан
Не постоји – нема спора –
Живи само снага леда
И сланога мора.

Свет је, можда – пут звездани
Преко снега тога.
Свет је, можда – само тајга
Ка схватању Бога.

Превео с руског Миодраг Сибиновић

29 октобар 2018

Весна Крмпотић | ПОХВАЛА НИЧЕМУ

Тако ми прија што нема ничега.
Што се догађа зрачно ништа.
Што са тјемена свакога бријега
слика је иста.

Зуј колобара баш ми одговара,
јер се видно шири у нечуј.
До глухости слух ме наговара
на поход ријечју.

Тако је добро кад нешто спласне
и сване лице ништоће јасне.
Поћудно је кад беспут и цеста
замрсе мјеста.

Дјелатно је кад мисао стане,
кад се стољећа смакну у дане.
Са становишта сваког листа
јесен је иста.

25 октобар 2018

Јован Дучић | ДОСАДА

Цело после подне на мом прагу седи
Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.

Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.

И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен у души, где тако
Дан гасне без туге, без свести, полако…
И чујем, у мени лист за листом пада.

Збирка: Песме сунца

23 октобар 2018

Душан Костић | ТАМНЕ СУ МОЈЕ РИЈЕЧИ

Тамне су моје ријечи, све тамније,
гладне су моје очи, све гладније,
од шибља ноћи станка немам;
ружне су моје псовке, све ружније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

На некој грани трава расте,
на некој ливади грање пласте
(зле воде гмижу наопако);
над хумовима дивљач лове,
по хумовима звијезде плове
— зашто је тако?

Горко ми небо кроз косу рије,
простором мојим лишће гњије,
јаблана немам.
Тамне су моје ријечи, све тамније,
тужне су моје лађе, све тужније,
куд се то спремам?

21 октобар 2018

Борислав Радовић – ЗИМСКА МАШТАРИЈА

Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у добар час коме ту отело из грла,
нешто буновно, налик јаву
птице изгубљене у крошњи спарне ноћи.
Затим би кренули остали,
уста за устима, уз плач ситније деце;
ствар је могла тећи баш тако,
све док се не нађу у дослуху с прецима:
крајње једноставно, не налазећи речи,
не држећи до прозодије,
не водећи бригу да ускладе гласове,
не сметајући једно другом.
И сви би замукли, замишљам, да ослушну
капање воде са сводова.

19 октобар 2018

Србољуб Митић | БИЈЕ СУДБИНА

Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини

Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит

И волећи падам злој судбини у раље
Ал' волим и даље
Ал' волим и даље

Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима

Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од нежности
Не смем из сна

18 октобар 2018

Александар Ристовић – ЈЕДНОЈ ДЕВОЈЦИ

Јесен вас затиче за столом, у шуми, за чашом пива,
у колима која превозе излетнике док грицкате
сламку, најежени, озбиљног лица
пружајући цвет насмешеним скитницама.

Мислите на човека који вас је тражио
с јабуковом гранчицом за пасом једне недеље.
Не, нисте знали док је силазио степеништем
како је пламен осветљавао бљесак његових слепôчница.

Пробуђени наједном тајанственим позивом
ослушкујете свечане песме, звук рога,
краве са венцима од цвећа, једно лице
опаљено сунцем које се помаља из траве.

Љубав која вас је пратила целим путем
пуни вам опет уши нежним звуцима.
Успављујете се, обухватате главу рукама,
сањарите и ветар доноси из далека мирис трулих јабука.

17 октобар 2018

Владета Вуковић | ИМА ЈЕДНА ПЕСМА

Има једно дрво што са нама расте,
има једна песма од нашег рођења,
има грана неба у пазуху ласте,
има једна нада до задњег вољења.

Има пустопоља срца по коме су
голуби гривњаши смртно гнездо свили,
па нам иду дани у мртвачком плесу
и нестају ко да никад нису били.

Има једно дрво што расте са нама,
има песма што нас од рођења храни,
коју смо упили с млеком и сузама,
има један сандук за наш пут незнани...

Има туга што нас од рођења прати,
па су дани наши већ преболно крти,
има песма што се праисконски сјати,
остане у нама све до наше смрти.

Има једно дрво што са нама расте,
има једна песма од нашег рођења,
има грана неба у пазуху ласте,
има једна нада до задњег вољења.

16 октобар 2018

Новалис | АСТРАЛИС

Једнога летњег јутра постах млад;
тад први пут сам осетио било
живота сопственог – и како љубав
у све је дубљи усхит тонула,
тако се и ја све то више будих,
и сваког трена жудња је све јача
прожимала ме за спајањем што би
присније било, било потпуно.
Страст је мог бића сила зачетна.
Средиште ја сам, свети кладенац
из ког се свака чежња бурно точи,
куда се свака чежња, стоструко
испреламана, опет тихо враћа.
Не познајете мене ви, а ипак
Гледасте ме како постајем. –
Не бесте ли сведоци кад ја себе,
још месечарски, први пут сам срео
вечери оне веселе? Зар вас
не таче слатка језа усхићења?
У медне чашке сав потонуо
ја лежах; мирис точио се с мене,
а цвет тихо њихао у златном
јутарњем зраку; подвир унутарњи
бејах, и бејах благо рвање,
све је кроз мене, преко мене текло
и увис ме је носило полако.
У ожиљак тад прва трун је пала –
пољубац кад су устали од стола.
У сопствене сам вале секнуо –
то беше муња – могох већ да дишем,
чашку и нежна влаканца да њишем,
и брзо, сад кад почех да се стварам,
мисли у чула земаљска претварам.
Још бејах слеп, ал’ коло звезда сину
кроз мога бића чудесну даљину,
ниједан предмет није близу био,
себе сам издалека налазио
ко призвук неки – из незнаних страна –
прастарих као и будућих дана.
Из сете, слутње и љубавне сласти
у мени свест је изникла за трен;
а највишега бола постах плен
када у мени букну огањ страсти.
Око брежуљка ведрога је свет
пространи леж’о, бујан као цвет,
реч пророчанска окрилати сада,
јер Хајнрих и Матилда нису више
засебна бића, већ се, пуни склада,
у један исти облик саставише. –
Навршив меру земног назначења
у трену блаженог преображења,
новорођен, полетех к небу ја;
заиска време од сваког створења
што позајми да натраг њему да.

Свет нови силно закорачи,
најјачи сунчев сјај замрачи,
из запуштених рушевина
које обраста маховина
необичне и чудесне
будућности траг каткад блесне;
што свакидашње беше пре,
сада је страно и чудно све.
Љубави царство се отвара,
почиње опет басна стара.
Природе исконска игра се јавља,
у свему снажна реч се обнавља,
и тако велика душа света
свуда се буди и бескрајно цвета.
Све се мора сплести, прожети,
једно у другом расти и зрети;
све се у свему представља сада
тако што се са свиме спаја,
жудно у све дубине пада
а биће му гали и запаја
хиљаду нових мисли сплет.
Свет бива сан, сан бива свет,
већ давно прошла збивања нека
тек наилазе из далека.
Машта ће слободна владарка бити,
по својој вољи уткиваће нити,
ово ће открити, оно ће скрити,
и најзад у магичну маглу све слити.
У присном складу овде се среће
смрт са животом, са сетом сласт –
никада ране излечити неће
ког спута највише љубави власт.
Превез што сада неумолно
пречи нам унутарњи вид
раскинуће се једном болно,
стропоштаће се вечни зид.
верно ће срце бити једном
сироче, пре но дође час
да каже збогом свету ледном
и да у бекству нађе спас.
Тело ће сузама да врца,
гроб ће постати земни шар,
за пепео од тужног срца
које сажеже чежње жар.

13 октобар 2018

Едгар Алан По | НАЈСРЕЋНИЈИ ДАН ТАЈ

Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело.
Рекох ли: и снаге? Да! Tако бар мислим;
вај! Сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим –
нек пролазе, нека.
Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под отровом који на мене си слила –
смири се, мој душе!
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које предосећам – и којих се сећам,
и најдражи поглед гордости и снаге,
прошли су, осећам.
Ал’ кад би та нада гордости и снаге
вратила се с болом који душа ова
спозна још онда – не бих часе драге
доживео снова!
Јер на њено крило стално све тмурније
док је лепршало – паде
нека бит довољно јака да убије
душу што је добро знаде.

12 октобар 2018

Александар Пушкин | ЈОШ УВЕК ЧЕКАМ ЈА

Због обала свога завичаја
напустила си туђи дом.
Горко сам плакао до краја
пред тобом у тренутку том.
Моје су хладне хтеле руке
да одлазак задрже твој,
да растанка не кратиш муке
преклињао је уздах мој.

Ал ти си усне ишчупала
из пољупца дубоког тог,
у други крај си мене звала
из предела прогонства мог.
Говорила си: "Дан постоји,
и састанка ће нашег час
у сенци маслина да споји
пољупцем новим опет нас."

Ал тамо, под високим сводом
што сја у плавом блеску свом,
где расте маслина над водом,
уснула ти си вечним сном.
Твој сетни бол и чар лепоте,
све узе урна вечног сна,
састанка пољубац нам оте,
ал још га увек чекам ја.

Булат Окуџава – МОЛИТВА

bulat okudzava molitvaДок се земља још врти и док је светлости јарки сјај,
Господе, свакоме ко нешто нема ти дарежљиво дај.
Мудроме хладну главу, коњима мирним обдари уплашене,
срећнима новаца дај. И не заборави на мене.

Док се земља још врти, Господе, твоја ја власт –
онима што теже власти дај владавине сласт,
дај штедроме одмора бар док се дан не јави,
Кајину дај покајања... И мене не заборави.

Ја знам да Ти све умеш, верујем у мудрост Твоју
кao што у рај верује војник убијен у боју,
као што свако уво верује тихим речима Твојим,
као што свако од нас верује делима својм.

Господе, мој Боже, зеленооки, живи,
док се земља још врти, чему се и сама диви,
док за њу постоје време, топлота, светлост и сене,
дај свакоме помало... И не заборави на мене.

•С руског превела Љубица Несторов

10 октобар 2018

Еуђенио Монтале | ЕНГЛЕСКИ РОГ

Ветар што вечерас смотрено свира
– наликује силном лепету лимарије –
на инструменту густог борја
и мете бакарна обзорја
куда се ројта светлости вије
попут змајева у јечећим небесима
(Облаци промичу, ведра
краљевства небесна! Високих Елдорада
капије одшкринуте!)
и море што, крљушт по крљушт,
оловно тре
и мења боју бацајући на хриди вртлоге
узвитлане пене;
да хоће ветар, што се рађа и мре,
док сумрачја стиже час,
засвирати вечерас
на теби, раздешени инструменте,
срце.

Федерико Гарсија Лорка | НОКТУРНО

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја пуног росе.
Одох да спавам
Ако ме не пробудиш,
Оставићу крај тебе моје хладно срце.
Шта то звони тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима, моја љубави!
Ставио сам ти ђердане од зорних драгуља.
Зашто ме остављаш на овом путу?
Ако одеш далеко, моја ће птица плакати
И зелена лоза неће дати вино.
Шта то звони тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима, моја љубави?
Никада нећеш знати, сфинго од снега
Колико бих те желео у свитањима
Кад пљушти киша
И кад са суве гране пада гнездо.

09 октобар 2018

ПУЦА ИЗ КРАКОВА

Вечерње новости, "Новости истраживања" – 30. јануар 1997. године

КАКО ИСТОРИЧАР КЊИЖЕВНОСТИ ДРАГОЉУБ ВЛАТКОВИЋ ДОКАЗУЈЕ 
ДА ЧУВЕНА АНДРИЋЕВА "ЈЕЛЕНА, ЖЕНА КОЈЕ НЕМА" НИЈЕ ПЛОД ПИШЧЕВЕ МАШТЕ

  • За време студија у Пољској, Андрић је уочи Првог светског рата 1914. године, упознао 16. годишњу Јелену Иржиковску, девојку заносне лепоте, која му неће узвратити љубав, али ће оставити дубок траг у његовом стваралаштву
  • Како се Андрић борио за своју  љубав и како је Јелена реаговала на вест да је наш писац добио Нобелову награду
БИОГРАФИЈА једног писца највише говори о његовом делу“ написао је својевремено Франсис Скот Фицџералд. Руководећи се овом мишљу историчар књижевности Драгољуб Влатковић у заоставштини Иве Андрића открио је да је Јелена, за коју се веровало да је жена из маште, заиста постојала!
Била је Андрићева велика неостварена љубав, описана кроз многе ликове у његовим делима. Звала се Јелена Иржиковска, била је Пољакиња из Кракова и имала је само шеснаест година када је Андрић угледао и заљубио се.
„Када је отворио врата Андрић је угледао више девојчицу него праву девојку 'неодређених година'. А она је - одмах је то приметио - и у изгледу имала нечег божанског, нечег анђеоског. И као да је била послата однекуд, од неког и са неком поруком. Прво што му је привукло пажњу и пало у очи биле су њене - очи. Боље рећи тамноплава језерца - лепа, паметна, насмејана!". Овако је Влатковић описао први сусрет Иве и Јелене у књизи „Јелена у животу и делу Иве Андрића“ коју су објавиле „Књижевне новине - Енциклопедија“

Букет од воћа и цвећа

Нa основу Андрићевих дела Влатковић је реконструисао како је Јелена изгледала:
- Тело јој је било „чудан букет састављен од воћа и цвећа": танак струк, савршено вајана рамена, невелике груди, а прелепе као у Афродите (у подоста деколтованој одећи), лице са лаким руменилом и са мало златног сјаја који трепери као осмејак. А очи? Оне су збуњивале и заустављале сваког ко је у њих погледао. И зборила је треперавим гласом. Уошпте, њено лице и њено биће заносили су сваког!" О Јелениној лепоти, међутим, сведочи и њена комшиница којој наш истраживач није открио име. За Андрићеву драгану она каже да је била „веома лепа“ и „многи момци су јој се дивили“, „дивно је свирала на клавиру“ и „касно се удала“.
Као необорив доказ Јелениног постојања читаоцима поменуте књиге Влатковић нуди на увид факсимил њеног писма упућеног Андрићу 15. новембра 1961. године. После четири деценије ћутања Пољакиња се јавила Андрићу да му честита на Нобеловој награди.
НЕУГОДНО ПИТАЊЕ

ИЗВЕСНУ забуну у тумачењу Андрићеве Јелене као жене из маште унела је и Јара Рибникар - тврди Драгољуб Влатковић. - На венчању Иве Андрића н Милице Бабић, Јара Рибникар је прилично дрско упитала младожењу: да ли је Милица та Јелена о којој је толико писао. Нашавши се у неугодној ситуацији, како рећи да није кад се њоме управо жени, Иво је одговорио потврдно. Међутим, нико се није замислио над чињеницом да је Иво о Јелени писао много година пре него што је Милицу срео.

- То писмо ми је потврдило да Јелена није жена из маште како је тумаче сви који су до сада писали о Андрићу - каже нам Влатковић. - Чудило ме је да Предрагу Палавестри, који је докторирао на Андрићу и знао за ово писмо,оно ништа није говорило. Па и Петар Џаџић.такође изузетан познавалац Андрићевог дела, тумачио је Јелену искључиво као фикцију.
Трагове Јелениног постојања Влатковић је нашао и у преписци нашег нобеловца и његовим разговорима са пријатељима. У Писму Зденки Марковић, Андрић каже да је у „овом граду“, мислећи на Краков, „једну годину на свој начин био срећан“ и да „га неће заборавити никада“! Андрићу је та срећа толико била велика и значајна да он свој боравак од неколико месеци продужава на годину дана. А у писму које је послао Зденки Марковић из Београда 2. априла 1923. пише: „Кад год дође пролеће, ја мислим на Пољску“.
Иво Андрић је из Беча прешао да студира у Краков где је стигао априла 1914. године и настанио се, по мишљењу Драгољуба Влатковића, у кући Јелениних родитеља.
У два писма из Кракова драгој пријатељици Евгенији Гојмерац, Андрић од ње тражи да му пошаље ноте за неке нове познанике. О томе Влатковић пише: „Евгенија је, очито учинила онако како ју је замолио изабраник њеног срца. Десетак дана касније он се обраћа новом поруком за ноте наводећи назив сваке композиције. За нас, пак, посебно је интересантна она под насловом „Кад ја видјех очи твоје“! У овом другом писму морао је рећи да су ноте за једну „мамселку"!

Јеленине „двојнице"

У КРАКОВУ Андрић је боравио свега три месеца. У домовину су га изненада вратиле несрећне прилике, атентат у Сарајеву и почетак Првог светског рата. Љубав из овог града, међутим, носио је у срцу целог живота, она му је била инспирација и лајтмотив у многим његовим делима.
- Јелену срећемо у лику Анике из приповетке „Аникина времена“, затим Маре Милоснице, као и у роману „На Дрини ћуприја“ у лику Јеврејке Лотике и Фате у песми опеване, Саиде, жене Омер паше Латаса у истоименом роману - додаје Влатковић. - Али осим Ћорканове Швабице, по лику и судбини најближа Јелени је Рифка из приповетке  „Љубав у касаби“.

КЉУЧНИ ДОКАЗ: Писмо Јелене Иржиковске нашем нобеловцу

ЧЕСТИТКА ЗА „НОБЕЛА"
КАДА је Иво Андрић добио Нобелову награду после 40 година ћутања јавила му се његова велика неостварена љубав Јелена.
„Драги Иво! Не знам да ли се сјећате Кракова, ул. Бонеровске и фамилије Иржиковски. Ја сам Јелена Иржиковска (Пуца) сада стара удова Лутавска. Морам вам послати срдачне честитке за вашег „Нобела“. Много сам заборавила изразе, али ако ми хоћете отписати, пишите можда вам могу писати пољски. Читала еам све ваше књиге које су преведене на пољски, али драго би ми било да их читам у оригиналу. Нећу више писатн само вас срдачно поздрављам и чекам на одговор. 
Ваша стара пријатељица Јелена. “
Краков, 15. 11. 1961.

Међутим, Андрић је и своју судбину уткао у ликове многих својих јунака. Тако његове „двојнике“, како каже Влатковић, срећемо у лику Алије Ђерзелеза, у ликовима из романа „Омер паша Латас“, „Проклетој авлији“, али највише аутобиографског, по мишљењу Влатковића, има у лику Михајла из „Аникиних времена“.
Жене су у делима нашег нобеловца за већину његових јунака узрок патњи, пропадања, страдања. Неузвраћена љубав одводи их у лудило, постају чак и градске луде као поп Вујадин у „Аникиним временима" или Осман у „Омер паши Латасу“. Руке Андрићевих јунака остају празне, најчешће испружене према странкињама. Да ли је Андрићева љубав остала неузвраћена? Судећи по његовим првим песничким збиркама у прози „Екс Понту“ и „Немирима“, Пољакиња му није узвратила љубав! Потврду за ову сумњу Влатковић налази и у мало познатој дијалошкој једночинки „Конац комедије“.
„Управо у разговору, тачније у љубавној расправи између једног нашег „варварина" јужњака и пијанисткиње Пољакиње дато је, више као прича него као драма, оно што се међу њима одиграло у тренутку његовог великог разочарања и њиховог дефинитивног растанка“ - пише Влатковић. А растанак Иве и Јелене овај историчар књижевности, поетски је реконструисао овако:

Прогледао у Пољској

- Јелена! Хоћу, желим још једном да ти кажем: Обећа вам ти, кунем ти се, још живом мајком, да ћу се брзо вратити! Ништа ме не може зауставити, нити спречити да ти се не вратим! Све ствари, које сам собом донео, остављам овде у Кракову. А хоћеш ли ти, можеш ли ти за тако кратко време издржати без мене?
Кратко ћутање, а онда врло одлучно, пркосно и готово љутито одбијање:
- Ја могу све!...
Свом „Екерману“ Љуби Јандрићу Андрић је једном приликом рекао: „Моја домовина неће се ваљда наљутити ако признам да сам се родио у Босни а прогледао у Пољској“.
Дуго година је Андрић жудео за својом „пуцом“ и надао се да ће се вратити у Пољску. У писму професору и „другом родитељу“ Тугомиру Алауповићу, 1920. године Андрић из Рима пише:
„Знам пољски и познајем и волим тај народ и пада ми на памет ие би ли било какво мјесто за мене код нашег будућег посланства у њих... Чекање је наша расна врлина, али ја више не могу да чекам. И знам да и најбољи морнар зависи о ветру. А ја сам као онај славни Марко Антоније срце своје свезао за сва времена за крму једне пољске Клеопатре која такође има једно краљевско име - Јелена. Мој брод тоне и једино га ви можете спасити. Останем ли без те царице и краљице мог срца, никад више нећу пружити руке за женом!“
Премештај, међутим, Андрић никада није добио.
Више пута јављале су се гласине о Андрићевој веридби и женидби, било је трачева, али и афера, попут оне са женом Густава Крклеца, такође Пољакињом Персидом. Међутим, Андрић се оженио тек после шездесете са Милицом Бабић, костимографом у београдском Народном позоришту. За разлику од Јелене ова његова последња љубав није, по мишљењу Влатковића, била ни књижевна инспирација ни јунакиња неког његовог дела. Мада је сам Андрић тврдио да су му године проведене са Милицом биле најсрећније у животу.
- Нема података да су се Ива и Јелена икада поново срели - каже Влатковић. - Међутим, Јеленом је остао опчињен до краја живота. А у наслову „Јелена жена које нема“, Андрић је изоставио само једну реч - више - „Јелена, жена које нема (више). Та реч би заправо све открила.

08 октобар 2018

Бертолт Брехт | РОЂЕНИМА ПОСЛЕ НАС


1.
Заиста, живим у мрачно време!
Безазлена реч је глупа. Безбрижно чело
Знак је неосетљивости. Онај ко се смеје
Само још није примио
Ужасну вест.

Какво је то време у које је
Разговор о дрвећу готово злочин
Зато што подразумева ћутање о толиким злоделима!
Зар онај што тамо мирно прелази улицу
Збиља није код куће за своје пријатеље
Који су у невољи?

Истина: још зарађујем за живот.
Али верујте ми: пуким случајем. Ништа
Од свега што чиним не даје ми за право да се сит наједем.
Случајно сам поштеђен. (ако ме напусти срећа,
Бићу изгубљен.)

Кажу ми: Једи и пиј! Буди срећан што имаш шта!
Али како да једем и пијем
Кад оно што поједем отимам гладноме,
А чаша воде коју попијем недостаје жедноме?
А ипак једем и пијем.

Волео бих и да сам мудар.
У староставним књигама пише шта је мудро:
Не мешати се у спор у свету и свој кратки век
Проживети без страха.
Одржати се и без насиља,
Зло узвраћати добрим,
Свје жеље не испуњавати, него их заборављати –
Сматра се мудрим.
Ја све то не мгу:
Заиста, живим у мрачно време!

2.
У градове сам дошао у време нереда
Кад је у њима владала глад.
Међу људе сам дошао у време буна
И заједно са њима сам се бунио.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.
Јео сам између битака,
Легао сам на починак међу убице.
Љубав сам водио немарно,
А природу гледао без стрпљења.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Путеви су у моје време водили у мочваре.
Говор ме је одавао џелату.
Мало шта сам могао. Али би властодршци,
Надам сам се, седели безбедније да мене није.
Тако ми је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

Снаге су биле слабе. Циљ је
Лежао веома далеко.
Био је јасно видљив, премда за мене
Готово недостижан.
Тако је протекло време
Које ми је било дато на земљи.

3.
Ви што ћете изронити из потопа
У коме смо ми потонули,
Спомените се,
Кад будете говорили о нашим слабостима,
И мрачног овог времена
Коме сте умакли.

Јер ми смо ишли, мењајући земље чешће но ципеле,
Кроз ратове класа, очајни
Кад је само неправде, али не и буне било.

А знамо и сами:
Мржња, чак и према подлости,
Унакажава црте лица.
Гнев, чак и онај због неправде,
Чини глас промуклим. Ах, ми
Што хтедосмо да припремимо тле за љубазност,
Сами нисмо могли бити љубазни.

Али ви, кад најзад дође време
Да човек човеку буде друг,
Спомените нас се

С трпељивошћу.

Превео с немачког Слободан Глумац

06 октобар 2018

Момчило Настасијевић | МИСАО

Тишином чудно
све ми засветли,
крилата походи ме она.
Нерођених зора
запоју ми петли;
са дан искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

Радуј се,
свему си спона,
покоји у теби сви живе.
И душа
тузи што склона;
и празнином што
дани засиве,
у походе то спрема ти се она.

И чудом,
у непроход ме сплету,
путање исправе се криве;
и радосница суза
ороси ме кам.

И кроз голет ме, у маху,
дах заструји априла.
у самоћи то
не остадох сам:
тајно је кроз потаје моје, знам
нога њена била.

И неспокоји
у покој сви оживе.
Са бездан са извора
потеку воде свете.
Благе од срца срцу
вести полете.

Мрежи то, и пауку,
злослутно што је плете,
приснива се свила.
Души то,
светли за лет,
тајно израстају крила.

Тишином чудно
све ми засветли,
крилата походи ме она.
неродјених зора
запоју ми петли;
са дна искон-мора
потонула, чујем, брује звона.

05 октобар 2018

Хорхе Луис Борхес | ЗЛАТО ТИГРОВА

До часа жутог заласка
колико ћу пута видети
моћнога бенгалског тигра
како корача тамо-амо
суђеним путем иза гвоздених решетака
не слутећи да су му оне тамница.
Касније долазе други тигрови,
пламени тигар Блејков;
касније долазе друга злата,
љубавни метал што беше Зевс,
прстен што сваке девете ноћи
рађа девет прстенова, а ових девет других
и тако у бескрај.
Са годинама ме напустише
остале лепе боје
и сада ми остаје само
мутна светлост, непрозирна тама
и првобитно злато.
О заласци, о тигрови,
О блистања мита и епике.
О још драгоценије злато, твоја коса
за којом жуде ове руке.

1972.

     •Превео са шпанског Радивоје Константиновић

04 октобар 2018

Милена Павловић Барили | ***

Чинило ми се да их опет видим,
своје лађе,
али оне су биле отишле,
док сам спавала оне су дигле сидро
и отишле су све
(а ипак
сан је тако дивљи,
треба га гонити данима
и данима,
бити стрпљив, не дрхтећи, не дишући,
не мислећи).

А могла сам да будем
мала, плава девојчица
у цвећу резеде,
међу белим крилима голубице,
девојчица која се игра са Одјеком
на обали језера једног огледала.

Авај!
Сачувала сам своје детињство
опаљено од морских прича
само у својим рукама.

Да бих можда поново њих стигла
могла бих да трчим, трчим
брже од свог срца:
могла бих да појашем коња
да што мање времена изгубим.

Али ствар није у томе.
Ако боље посмотрим,
мислим да је њих олуја
однела
јер облаци имају чудноват облик
иако зора није гранула.

А ја нисам унајмила посаду
јер су људи били пијани
и клецали су
и тукли се због једне речи,
због ситнице, ћутећи.
Видела сам њихове хитре покрете
на белој фасади
цркве.

03 октобар 2018

Константин Кавафи | НА БРОДУ

Свакако на њега налик је
овај мали цртеж оловком.

Скициран на брзину, на палуби брода,
једног чаробног поподнева.
Јонско море око нас.

На њега личи. Па ипак, у мом је сјећању љепши.
Био је осјетљив до границе бола,
то му је давало просвијетљен израз.
Љепшим ми се чини сад
кад душа га зазива из онога времена.

Из онога времена. Све те ствари већ су остарјеле –
цртеж, брод, и оно поподне.

    •Превео Слободан Благојевић

02 октобар 2018

Милош Црњански | ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ


JAN MAJEN и мој Срем,
Парис, моји мртви другови, трешње у Кини,
привиђају ми се још, док овде ћутим, бдим, и мрем
и лежим, хладан, као на пепелу клада.
Само, то више и нисмо ми, живот, а ни звезде,
него нека чудовишта, полипи, делфини,
што се тумбају преко нас, и плове, и језде,
и урличу: „Прах, пепео, смрт је то.“
А вичу и руско „ничево“ –
и шпанско „nada“.

     Ти, међутим, растеш, уз зорњачу јасну,
     са Авалом плавом, у даљини, као брег.
     Ти трепериш, и кад овде звезде гасну,
     и топиш, ко Сунце, и лед суза, и лањски снег.
     У Теби нема бесмисла, ни смрти.
     Ти сјајиш као ископан стари мач.
     У Теби све васкрсне, и заигра, па се врти,
     и понавља, као дан и детињи плач.
     А кад ми се глас, и очи, и дах, упокоје,
     Ти ћеш ме, знам, узети на крило своје.


ЕСПАЊА и наш Хвар,
Добровић мртви, шеик што се у Сахари бели,
привиђају ми се још, као утваре, ватре, вар.
Мој Сибе полудели, зинуо као пеш.
Само, то више нисмо ми, у младости и моћи,
већ неки папагаји, чимпанзи; невесели,
што ми се смеју и вриште у мојој самоћи.
Један се „Leiche! Leiche! Leiche!“ – дере.
Други ми шапће: „Cadavere!"
Трећи: „Леш, леш, леш.“

     Ти, међутим, шириш, као лабуд крила,
     заборав, на Дунав и Саву, док спавају.
     Ти будиш веселост, што је некад била,
     кикот, ту, и у мом крику, вриску, и вапају.
     У Теби нема црва, ни са гроба.
     Ти блисташ, као кроз сузе људски смех.
     У Теби један орач пева, и у зимско доба,
     преливши крв, као вино, у нови мех.
     А кад ми клоне глава и буду стали сати,
     Ти ћеш ме, знам, пољубити као мати.


ТИ, ПРОШЛОСТ, и мој свет,
младост, љубави, гондоле, и, на небу, Мљетци,
привиђате ми се још, као сан, талас, лепи цвет,
у друштву маски, које је по мене дошло.
Само, то нисам ја, ни Венеција што се плави,
него неке рушевине, авети, и стећци,
што остају за нама на земљи, и у трави.
Па кажу: „Ту лежи паша! – Просјак! – Пас!“
А вичу и француско „tout passe".
И наше „прошло".

     Ти, међутим, стојиш над широком реком,
     над равницом плодном, тврд, уздигнут као штит.
     Ти певаш ведро, са грмљавом далеком,
     и ткаш у столећа, са муњама, и своју нит.
     У Теби нема моје људске туге.
     Ти имаш стрељача поглед прав и нем.
     Ти и плач претвараш, као дажд, у шарене дуге,
     а хладиш, ко далек бор, кад те удахнем.
     А кад дође час, да ми се срце старо стиша,
     Твој ће багем пасти на ме као киша.


LIŽBUA и мој пут,
у свет, куле у ваздуху и на морској пени,
привиђају ми се још, док ми жижак дрхће ко прут
и преноси ми земљу, у сне, у сне, у сне.
Само, то више нису, ни жене, ни људи живи,
него неке немоћне, слабе, и сетне, сени,
што ми кажу, да нису звери, да нису криви,
да им живот баш ништа није дао,
па шапћу „ñao, ñao, ñao“
и наше „не, не“.

     Ти, међутим, дишеш, у ноћној тишини,
     до звезда, што казују пут Сунцу у твој сан.
     Ти слушаш свог срца лупу, у дубини,
     што удара, ко стеном, у мрачни Калемегдан.
     Теби су наши боли ситни мрави.
     Ти бисер суза наших бацаш у прах.
     Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
     у коју се млад и весео загледах.
     А кад уморно срце моје ућути, да спи,
     узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.


FINISTÈRE и њен стас,
брак, пољупци, бура што је тако силна била,
привиђају ми се још, по неки лептир, булке, клас,
док, из прошлости, слушам, њен корак, тако лак.
Само, то више није она, ни њен глас насмејан,
него неки корморан, дивљих и црних крила,
што виче: зрак сваке среће тоне у Океан.
Па ми мрмља речи „tombe“ i „sombre“.
Па крешти њино „ombre, ombre“. –
и наш „гроб“ и „мрак“.

     Ти, међутим, крећеш, ко наш лабуд вечни,
     из смрти, и крви, према Сунцу, на свој пут.
     Док мени дан тоне у твој понор речни,
     Ти се дижеш, из јутра, сав зрацима обасут.
     Ја ћу негде, сам, у Сахари, стати,
     у оној где су каравани сени,
     али, ко што уз мртвог Туарега чучи мати,
     Ти ћеш, до смрти, бити утеха мени.
     А кад ми сломе душу, копље и руку и ногу,
     Тебе, Тебе, знам да не могу, не могу.


ЖИВОТ људски, и хрт,
свео лист, галеб, срна, и Месец на пучини,
привиђају ми се, на крају, ко сан, као и смрт
једног по једног глумца нашег позоришта.
Само, све то, и ја, нисмо никад ни били више,
него нека пена, тренутци, шапат у Кини,
што сапће, као и срце, све хладније и тише:
да не остају, ни Минг, ни јанг, ни јин,
ни Тао, трешње, ни мандарин.
Нико и ништа.

     Ти, међутим, сјаш, и сад, кроз сан мој тавни,
     кроз безброј суза наших, вечан, у мрак, и прах.
     Крв твоја ко роса пала је на равни,
     ко некад, да хлади толиких самртнички дах.
     Грлим још једном, на Твој камен стрми,
     и Тебе, и Саву, и Твој Дунав тром.
     Сунце се рађа у мом сну. Сини! Севни! Загрми!
     Име Твоје, као из ведрог неба гром.
     А кад и мени одбије час стари сахат Твој,
     то име ће бити  последњи шапат мој.

1956.

01 октобар 2018

Скендер Куленовић | ПИСМА

Кућно поштанско сандуче, и иста те иста дилема.
Извадим кључ, па кажем: Боље, не отвори!
На сва та драга писма што их унутра нема
Буди сандук ћутње и ништа не одговори.

Каже, па отворим, и опет у ме зрене,
Љута што је будим, црна мачка празнина.
И у једном куту, од пријатеља ил жене,
Писма што неће стићи чита паучина.

Рука тад затвори сандук – то шкрине кључ без руке.
Очи још окрзну име – то гледају очи без зјена.
Тренуци отрежњења кад сазнам да нема ме више,

И да се то свакога јутра направим од жбуке.
Ничега више нисам ни облик ни сјена.
И као самој себи само празнина ми пише.