понедељак, 01. октобар 2018.

Скендер Куленовић | ПИСМА



Кућно поштанско сандуче, и иста те иста дилема.
Извадим кључ, па кажем: Боље, не отвори!
На сва та драга писма што их унутра нема
Буди сандук ћутње и ништа не одговори.

Каже, па отворим, и опет у ме зрене,
Љута што је будим, црна мачка празнина.
И у једном куту, од пријатеља ил жене,
Писма што неће стићи чита паучина.

Рука тад затвори сандук – то шкрине кључ без руке.
Очи још окрзну име – то гледају очи без зјена.
Тренуци отрежњења кад сазнам да нема ме више,

И да се то свакога јутра направим од жбуке.
Ничега више нисам ни облик ни сјена.
И као самој себи само празнина ми пише.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас и ово занима

Пратиоци сајта