Ова стара кућа са грбом старинским,
С балконом на Страдун, где миришу саде
Године и трулеж ходницима ниским,
Беше некад кућа кнеза Паска Заде.

Паско Заде беше алхимичар; даље,
Познат питагорист, звездар, морепловац,
Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље,
Поста племић умом, а кнезом за новац.

Летописи кажу: Беше мудрост сама...
Сто годишта живље за музе и паре...
Но сласт женског тела не позна, од срама
Умре... сед ко овца, мален као јаре...

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили
Кнез... и тако даље, успомене јасне!
Једини од људи с ким су увек били
Сви мужеви добри и све жене часне.“

Дуго сам твојом лепотом испијена
Учила себе како да се смирим,

Тај огромни месец лимунове боје
Што ко авет лута над горама нашим,

Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.

Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.

Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.

У моме тајном врту ћути дрека
Рогоборног вијека. Сјајни мајеви
Кроз мирис лебде уз ријеку меда и млијека –
Ој, снови мог живота, модри крајеви!

Јер душа моја башта је далека,
Висок зид је чува, сфинга и змајеви,
Туд шета драга жена, душе јека,
А њеним бичем струје свети гајеви.

Зовеш ли се Синтија, Сибила,
Каквог си лика, не знам рећи;
Знам те као себе и немам за те ријечи.

Као санак дираш моје зјене,
Не знам што си, дјевојка ил вила –
О тајно мога врта! О ружо моје сјене!

Стижеш ли са неба ил из вечних тама?

Све на свету, друже, оставља свој траг
Невидљив и нежан, расут као прах,
А осетан ипак, тужан или драг,
Ко мирис старине, као цвећа дах.

Душе свију ствари живе, драги мој,
Лутају и живе... и ко им зна пут!
И јаве се каткад живима кроз слој
Ваздуха, ко мирис пријатан или љут.

Шта таквих мириса снесе вихор луд,
Ил јесењи студен ветар, или тек
Пролећа уздах раздражљив и мек,
И свих дана чудна и немирна ћуд!

Живот прошлих ствари, прошлих ружа век,
Давних снова радост, старих јада дах
Ветрови ми драги носе као лек
С мирисима тела што постају прах.

Ветрови су добре везе, драги друже,
Са светом што више не постоји сад;
А мириси душе што око нас круже
За тренутну радост, за наш стални јад.

... Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
дршће у грању злато вечери жарке,
уморне сенке мирују водом занесене
и беле валове скривају.
... Пронађи тамо и мене!

Небом се пропињу светлости јарке,
преблаге тишине у сужње звуке,
- ненадно снивају
и тавне ишчезле луке...

Не иди! И узми љубав ти у своје руке:
расклапају се - тише, тише за звуке...!

(1926)

Даљина није ништа
она узалуд мами
ако на крају пута
опет живимо сами

Векови ништа нису
само слојеви праха
ако је љубави било
увек мање од страха

Даљине ништа нису до знатижеље пуке
јер све што је моје на овоме свету
то је на дохват руке

Векови нека теку по своме тајном плану
а све што је моје може да се деси
само у једном дану

Да именујеш сенке

Још сам ја весео

За душевно стање

Јутро, мир и сунце. Она башчом шеће

Прихватих дар који су ми дали
богови да би ме уз песме прождрали

Од гозбе до гозбе тумарам по добу
(јуче сам певао на сопственом гробу)

У мени се песник с философом коље
добро бити неће - широко им поље

Песник за црно чудо презире метафоре
и лажи
зато док пева (таква је погодба) философ
стоји на стражи

Философ стражари по највећем мразу и
дрхти као прут
заузврат му песник
кроз најцрње тмине
својом лудом главом
осветљава пут

јер шта су друго до рођена браћа
философ и песник - два гола голаћа

Јер шта су друго до зидари света
песник и философ - два чиста детета

Јуче су се тукли -
те њихове туче
мораће богови
напамет да уче!

Корачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку

Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо

Када ме гледаш постајем лепотица
као трава по којој росе теку,
неће познати црте мог знаног лица
високе трске када сиђем на реку.

Стидим се уста која ми туга ломи,
крхкога гласа и колена с грубом снагом.
Сада кад си ме видео, пришао ми,
осетих се јадном и сасвим нагом.

Ниси срео на путу ниједан камен
окупан тако јутарњом светлошћу сненом,
ко жену ову ка којој си подиго пламен
погледа свога, опијен песмом њеном.

Ућутаћу да људи у ходу смелом,
пољем корачајући, не препознају
по блеску срећу што ми се зари челом
или по рукама што ми подрхтавају.

Ноћ је, и капи росе травама теку,
гледај ме дуго и нежно збори потом
јер већ сутра, силазећи на реку,
она коју си љубио, оде с лепотом.

Превео: Б. Прелевић

Застрепим често шта се може збити,

О зашто смо се, зашто смо се срели
на мртвој стази опора вењања,
над мутним небом мађијског јесења,
о зашто смо се погледали, је ли?

О зашто се нисмо мимоишли, драга,
ко до две лађе на сред океана,
што црних једри, а с два мртва кана,
плове и мину у маглу без трага?

Легендо, звучна ружо у густом ветру кужном;

• 11. јануара 1867.

 - извор -

Пут нам је свима у болу исти,
ма се ми како звали:
бели генерали
или црвени екстремисти.
Видик нам је сив од жица,
и небо је сиво,
и душа је сива
у валу смрти, тифуса, падавица.

Нећемо у смеху подићи главе
ако се над нама бели ждралови јаве,
наш ће осмех за њима да се вине
у недокучне, слућене висине.

И кад нам над главом затутњи,
и заљуља се небо, и сунце, и жице,
не можемо да одолимо тешкој, крвавој слутњи,
и гледамо преда се нетремице.

О, боље да смо презрени у стиду
пали на неком непрекорачивом зиду.

Пути су нам сада од бола и беде сливени,
и жице нам погледе у небо крате.
Људи су у нама дубоко, дубоко скривени,
и не могу,
не могу,
да се врате...

Дошао сам; сео. Знали смо се давно,

Све твоје је било куд трчиш
крај ковачнице, крај багрема,
али ковачнице више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам стазице којим си брала
јагоде дозреле у шуми.
Али шуме више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам липе, три друга стара,
са дјечацима гдје си се играла.
Али дјечака више нема,
ни тебе, дјевојко, нема.

Знам чамац којим си бродила
Дрином уздуж и попријеко.
Али чамца више нема,
ни тебе, дјевојко, нема

Ако ништа друго оно светлост

Камен није камен без свог ума камног.
Дрво без мудрости не би било дрво.
Где је ватра без разума свог пламног,
не Реч - Ум је био прво.

Цвет смеран у пољу порука је важна
подзмених мудраца - тај украс разума!
Птице мочварице, змије, жаба влажна,
само су трагања незнаног нам ума.

Сујето људска дивна си, надстварна!
Пепео звездани раван ти је тек,
а васељена ти је благодарна.

Док ума је људског трајаће пејсаж и век.
У пејсажу звер завија, гладна, гола:
Ум настао спаривањем зла и бола.

Најсличнији си глави бодрој

Изнад свих језера и изнад долина,
и изнад највишег планинског врхунца,
и даље од звезда и даље од сунца,
и изнад граница свемирских дубина

Креће се мисао са толико страсти,
као добар пливач међу таласима,
и оставља бразду међу просторима
са неизрецивом и мужијачком сласти.

Одлети што даље од гњилих мочвара,
прочисти се горе у јаркоме зраку
а пиј као нектар у овоме мраку
ватру која врата небеска отвара!

Из брига и јада од којих се гине,
од којих се душа мутно замаглила,
сретан је ко може у замаху крила
узнети се према пољима ведрине!

И налик на шеву само зато мари
да свакога јутра чисти ваздух куша,
ко над свиме лебди и без муке слуша
разговоре цвећа и свих немих ствари!

Љубичастом паром дише Земља сана,
Модри су чемпреси сагли главе тужно,
Врх мртвога мора крикне која врана,
У златноме бакру тоне сунце јужно.

VIII
Дани се гасе.
У ову јесен ничу жеље у мени
К'о у најлуђе пролеће.

Огромно небо јесењег дана.
Касне птице. Сан.
Сан у сну. И снови губе лице
У вечерњој магли снова.

Огромно небо и понор маштању,
А никог нема да ми руку дода.

Тад ми је земаљски пут
И људско лице.

Само још ноћу, док пролазим улицама,
Пустим и мрачним,
Причини ми се да ме неко зове
По имену.

O да си само једном

Згаснули смо жуту лампу
Плави плашт је пао око твога тијела

Вани шуме облаци и стабла
Вани лете бијела тешка крила

Моје тијело испружено подно твојих ногу

Моје руке свијају се жуде моле

Драга, нека твоје тешке косе
кроз ноћ завијоре, завијоре

Кроз ноћ,
косе моје драге дубоко шуморе
као море

У песме скривен ко у шуме,
у лишћу речи и трави душе,
ја чекам да и звер разуме
у моме грлу крик угушен.

Крицима мртвим звона звоне,
мозак, ко небо, наоблачен.
Сузе ми као звери гоне
а немам коме да их плачем.

И чујем своје крике нове,
пробијају се кроз све страже.
Добро је што их у грлу лове
јер немам коме крик да кажем.

Брана Црнчевић