I

На трошном чуну, без крма и наде,

У мени вера губи се и мре;

Ја ништа више не верујем, ништа!

Ил' боље рећи: ја верујем све.

На мору бурном људскога живота

Прерано ја сам упознао свет:

За мене живот ништавна је сенка,

За мене живот отрован је цвет.

Трпи и живи!... Пријатељу драги,

О многом чему мислио сам ја

О благо оном ко не мисли ништа,

Тај мање тужи, мање јада зна!

Весело чедо Аркадије цветне,

Он не зна шта је трње, шта је кам;

За кршне кланце он је слушô можда.

Али по њима није ишô сам.

За њега свет је перивој од ружа,

По цвећу шеће као паун млад,

Његова душа језеро је мирно,

Његов се никад не колеба над.