петак, 14. децембар 2012.

Сима Пандуровић | ВЕЗЕ



Све на свету, друже, оставља свој траг
Невидљив и нежан, расут као прах,
А осетан ипак, тужан или драг,
Ко мирис старине, као цвећа дах.

Душе свију ствари живе, драги мој,
Лутају и живе... и ко им зна пут!
И јаве се каткад живима кроз слој
Ваздуха, ко мирис пријатан или љут.

Шта таквих мириса снесе вихор луд,
Ил јесењи студен ветар, или тек
Пролећа уздах раздражљив и мек,
И свих дана чудна и немирна ћуд!

Живот прошлих ствари, прошлих ружа век,
Давних снова радост, старих јада дах
Ветрови ми драги носе као лек
С мирисима тела што постају прах.

Ветрови су добре везе, драги друже,
Са светом што више не постоји сад;
А мириси душе што око нас круже
За тренутну радост, за наш стални јад.

Нема коментара:

Постави коментар



Можда вас ово занима

Пратиоци сајта