27 децембар 2023

Владан Десница – УМУЈЕ МУДРАЦ НА СУНЦУ

Умује мудрац на сунцу:
Све сам од живота узео
и све животу вратио.
Дао сам му своје заносе и своје падове,
своја прегнућа и своја клонућа,
напоре напетих жила
и снове презнојених узглавља.

Све је било моје:
и радост и бол,
и опсјена и отрежњавање,
глад дјетета и туга блудне ситости,
цик лудог срца у јутра крвава
и повијање душе у мутне сутоне.

Све сам од живота узео
и равном мјером све му вратио.
отићи ћу го и празних руку,
Са добрим трудом у дну удова
жељан сна
и збратимљен са пролазношћу.

25 децембар 2023

Момчило Милошевић – КОРОВИ СЕЋАЊА

Мислим на забран где стршљени се легу
На малокрвне крушке што труле
На од смукова сплетену белегу
И чокотима подигнуте куле

Козе су овде багрењаре драле
И земља јечала од плуга
Кљусине су курјачке шапе драле
А жар цврчака и птица тињао из луга

Мислим на жуте простирке од жита
По којим голуби облака снесоше јаја туче
На осу од јабуке дивљакуше припиту
Сећам се грома што у извор пуче

На притки је опрез увек бесио врану
Страшило је било на распећу
И горопаду је тешко било прићи забрану
Још ми се чегртаљке по уху окрећу

Сећам се друговања са боком суседног дола
И поподнева кад смо се лоптали виком
Вечери кад је алуга под секиром стењала од бола
И бикови жуљ јарма боловали риком

(Из збирке Тамњаниште, 1972)

12 децембар 2023

Дилан Томас – СНАГА КРОЗ ЗЕЛЕН ФИТИЉ…

Снага кроз зелен фитиљ што тера цвет
Тера зелен – мене ,из корења што чупа дрвеће
Уништитељ је мој.
И откуд да кажем опрљеној ружи
Моју младост иста грозница зимска слама.

Снага кроз стене што воду тера
Тера моју црвен – крв,покуљале што суши потоке
У восак моју претвара.
Нем сам иелатов да зауставим венама својим
Планински извор сишу иста уста.

Рука дубином што узвитла воду
И живи песак у ковитлац,ужади што ветар веже
Диже моје покров – једро.
И нем сам да кажем обешену човеку
Како од мог је праха џелатов живи креч.

Усне времена упијене уз извор сам;
Љубав капље и скупља се ,али пала крв
Смириће јој ране.
И нем сам да кажем колико је ветар стар
Како време откуцава небо по звездама у круг.

И нем сам да кажем љубавникову гробу
Како по мом једру исти згрчен слази црв.

•Превео с енглеског Светозар Бркић

10 децембар 2023

Драгомир Брајковић – СМЈЕЊИВАЛИ СУ СЕ ГОВОРНИЦИ

Смјењиваху се говорници,
Трибини се не може прићи.
Неко на Шамац-Сарајево,
А неко на Брчко-Бановићи.

– Шта кажеш: сад тамо љепота божја?
А ја зарадих реуму тамо!
– Шта рече: сад тамо солитери?
Па добро, нека и то знамо.

– Шта велиш: паркови пуни младих?
У реду, данас би сви без муке!
А ми смо онда били срећни
И кад би нам се сусреле руке.

Смјењиваху се говорници;
Боже, гдје ли су сада они?!
А како лијепо говораху,
У ушима ми и данас звони!

13 новембар 2023

Петар Петровић Његош – СЈЕНИ АЛЕКСАНДРА ПУШКИНА

Над звјезданим многостручним сводом,
над домаком умнога погледа,
под врховним небосклоном неба,
гдје се млада непрестано сунца,
искресана руком магическом
општег Творца сипљу ројевима:
тамо се je твој гениј зачео
и пјевања миром помазао;
откуд зора сине над природом,
одонуд je к нама долетио.
Сретњи пјевче великог народа,
твоме праху земном свештеноме
сòбраће ти витешки подвизи
пред дивнијем ступају олтаром.

03 новембар 2023

Марина Цветајева – МЛАДИ МЕСЕЦ

Млади месец се појавио
изнад влажних од роса пољана.
Мили, далеки, туђи, – дођи,
да будем твоја драгана.

Дању се скривам, дању ћутим.
Изађе месец, – више не могу да се борим.
У ноћи пуној месечине
за драгим раменом од жеље горим.

И не питам се: „Ко је он?“
На уснама ћу сазнати твојим.
Дању су загрљаји само груби,
дању се само заноса бојим.
 
Од гордог ђавола мучи ме страх,
па лажем с осмехом на уснама.
А ноћу... Мили, далеки, туђи... Ах!
Месечев сјај је над шумама! 

Октобра 1909.

• С руског препевала Љубица Несторов

15 септембар 2023

Божидар Тимотијевић – ЖИВОРАД

bozidar timotijevic zivorade
Два – три брда, једна кућа,
чиста као три сванућа.

Око куће орах, шљива,
а све ко да небом плива.

Испод куће легла њива,
оживела па ужива.

А до жита кукурузи
окренули леђа тузи.

На ливади пасу стада
лепша од три царска града.

Лепша од три царска града –
то је кућа Живорада!

Живораде, Живораде,
никни свуда и где те не саде!

02 август 2023

Стеван Тонтић – КАД ЈЕДНОГ ДАНА МОЈА ВОЉЕНА

stevan tontic svakog jutra svake veceri
Стрепим шта ћу
И како ћу
Кад једног дана моја вољена
(Љубоморно небо узме је к себи)
Пређе у царство светих сјена.

Тужиће за њом
Земља којом сад газимо
Не обазирућ се на племенске међе,
Али ће јој се обрадоват њена
Насмијана васељена.

То ме помало већ тјеши.
Мада бих ту утјеху волио
Да додирујем руком,
Милујем као Адам своје ребро
Прије но што се од мене одријеши.

Светислав Мандић – ДАВНА НЕЖНОСТ

Знам тополе крај реке и прегршт сивих млиница,
и оно гробље на брегу, скривено смоквом и наром,
знам љубичасто небо, препуно малих птица,
знам једно јужно вече
над Мостаром.

Па често кад се осамим и руке кад се скамене,
са мном кораке удвоји сета доста стара,
ја слутим, то је она потајно дошла по мене
због једне давне нежности,
због Мостара.

21 јун 2023

Вјекослав Мајер – МОЈ УЧИТЕЉ

vjekoslav majet jutro
Крај мојег узглавља ко да му видим лице,
шапће: „Јеси ли написао задаћу?“
Ја се испричавам: „Учитељу, сада ћу.“
И хоћу устати, али ме године сјете,
па ти већ дуго, дуго ниси дијете,
на твоје мјесто давно су други дошли.
Дани су прошли.

Као да видим како преда мном хода.
На глави му полуцилиндар црни.
Лијепо је знао причати о срни,
о сигама и тајнама звјезданог свода.
Сложно смо запјевали: „Хитра ласто.“
Његово лице, мало ружичасто,
смијешило се док је диригирао.
Вани је гласно прољетни вјетар свирао.

Крај мојег узглавља ко да му видим лице,
шапће: „Јеси ли написао задаћу?“
Ја се испричавам: „Учитељу, сада ћу.“
И хоћу устати, али ме године сјете,
па ти већ дуго, дуго ниси дијете,
твоја су љета отишла по топлом зраку
као балони… и прсли… у мраку.

16 јун 2023

Артур Лундквист – НОВА МУЗИКА

artur lundkvist
Морамо научити нову музику!
Потребно је уснама
Да ухвате нове звучне речи у лету,
Записати хиљаде и хиљаде песама
Што на свакој раскрсници гуде,
Ускладити зов звукова и гласова, 
Позлаћену јадиковку саксофона.

Морам научити нове ритмове!
Усвојити ове ритмове јаких и брзих машина 
Које претећи сијају од челика.

На крају крајева, 
Мало се нових ствари дешава у свету,
Ми то знамо, видимо одраз ове истине 
На лицима гомиле.
Треба тражити нешто ново,
Живите у вечној несаници!

Учинимо све да нова музика 
Звучи животније људима!
Ови луди ритмови,
Одважни, брзи,
Сјајни од челика!

Карл Сандберг – АМЕРИЧКИ ПЕСНИК

Мој дом је тамо међу шумним влатима прерије,
Међу сивим вечерима у долини.
Међу црвеним јутрима на планини.
Иза мене су градови, улице, реке
И бродски борови.

Ево, спавам за писаћом машином
И храпаво се смејем, 
Као што се смеје мој град, мој Чикаго.

Дајте ми десет хиљада листова папира!
У џеповима свог капута 
Носим хиљаде људских судбина,
У својој власти имам зоре љубави, ноћи мржње.

Моје кише и моји ветрови 
Довољни су за стотине јесени, сто извора;
Сачувао сам још два плава океана
И шаку малих јутарње звезде...

Ево, седим за писаћом машином
И храпаво се смејем,
Као што се смеје мој град, мој Чикаго.

06 јун 2023

Зинаида Хипиус – ТИШЕ

zinaida hipius tise
Песници, не пишите превише.
Победа је још у рукама Господњим.
Данас се још пуши крв из рана.
Никоме речи нису потребне овога дана.

У време неоправданог страдања
и битке која не решава све
потребна је непорочност ћутања
и можда тихост молитве.

8. август 1914.

С руског превела Љубица Несторов

24 мај 2023

Џелалудин Руми – ЗАЉУБЉЕН

Кад волиш тад живиш луд,
са патњом,
и чежњом 
и бригом.
Па шта? 
Без љубави никуда не води пут,
са љубављу, већ си стиго.

19 мај 2023

Ина Лиснјанска – НАШ СУСРЕТ

Детлић дуби кору. Да ли је лако наћи црва?
Устала сам у зору, прва.
Оклевам да те будим. Ти си своје извојевао.
А свако од нас је свој мраз имао
од кога се смрзавао.
Ти си по волгином леду пузио и снагу губио
и ладошког си језра лед љубио.
У мртвачници је мој обитавао мраз.
У санитет сам, сироче бедно, похрлила
да би вукући кола са мртвима
од глади нашла спас...
Спој наших судбина скривени смисао има.
Ти то разумеш, је ли?
Да живот отопимо, нас двоје смо се срели.

7. маја 2001.

•С руског превела Љубица Несторов

02 мај 2023

Мак Диздар – КОСАРА

Кад је некуд гоне преко оштрог драча
Градим мост од руку њиме да корача

Све даље је воде преко мутне воде
Али чудом стиже мени све то ближе

Главу чисту мећу под оштрицу мача
У себи си виша У мени си јача

Тебе више нема Ал ти ниси нијема
На небу се јави ко црвена рана

Озвјездана

28 април 2023

Вјекослав Мајер – ЈУТРО

vjekoslav majet jutro
Дршће, бљешти роса по дрвећу;
ја се смијешим, ћутим тиху срећу.

Лепезу од злата јутро шири;
на врх бора зеба ситно свири.

Ситно свири на врх бора зеба:
како мало за срећу нам треба.

Чисто срце
и мало модрог неба.

22 април 2023

Никанор Пара – ИЗМИШЉЕН ЧОВЕК

Nikanor Para Izmišljen čovekИзмишљен човек
живи у измишљеној кући,
окруженој измишљеним дрвећем
на обали измишљене реке.

Са измишљених зидова
висе старе измишљене слике
непоправљиве измишљене пукотине
које представљају измишљене догађаје
који су се догодили у измишљеним световима
на измишљеним местима, у измишљеним временима.

Сваког измишљеног поподнева
пење се измишљеним степеништем
и излази на измишљени балкон
да  посматра измишљен пејзаж
који се састоји из измишљене долине
окружене измишљеним брдима

Измишљене сенке
долазе измишљеним путем
певајући измишљене песме
измишљеном умирућем сунцу.

И у ноћи измишљеног месеца
сања измишљену жену
која му је пружила своју измишљену љубав
поново осећа тај исти бол
то исто измишљено задовољсто задовољство
и поново куца
срце измишљеног човека.

Кристина Лугн – ДИЈЕТЕ ЈЕ ЉУБАЗНО

Kristina Lugn Dijete je ljubaznoДијете је љубазно
и мачка је љубазна
зелен у саксијама је мртва
и човјек је отпутовао
и комшије изгледају задовољно
и небо је плаво исто као што су
плаве очи моје мајке
и дијете гугуче у својој елегантној каросерији
и мачка преде у мом крилу
и човјек звиждуће у свом форду мустангу
и мама је мртва и покопана
и насеље је подесно за дјецу
и дијете се угојило два кила
и мачка не гребе дијете
и подбијел, ситни, ситни подбијел
избија дуж насипа
и човјек је отишао до ђавола
са својим прекрасним очима
и својом коврџавом косом
и својим зеленим кондомима

• Превели Хатиџа Мујкановић и Рефик Личина

20 април 2023

Јован Христић – УМОРАН ОД ДУГЕ ЗИМЕ

jovan hristicУморан од дуге зиме, отресам прашину
Са књига, и бацам оне које више нећу читати
И оне које никада нећу прочитати.

Када се вратим са путовања, нећу приметити
Да их нема, као што нећу приметити ни
Да једног дела мог живота више нема.

27 март 2023

Момчило Милошевић – РЕКВИЈЕМ

momcilo milosevic rekvijem
Бранкици

Лепото моја заспала у смрти
У безвременост речи преводим ти сан
Дарована спокоју ти ме нећеш чути
Тугом како призивам твој отети дан

Звона ми тугују у тескоби грла
Док плачем с анђелима тамњанских крила
Далеко од странпута и од богохула
Залутала си у беспуће бледог ништавила

За помен уместо свећа запалићу руке
Као над гробницу нудим своје чело
Да по њему време пише опоруке
Док над тобом небо не буде увело

Црни флор са груди свијам око ума
У мојој се крви запад распрскава
Згрљен с твојом сенком дуж самртног друма
Твој сан нека будем а ти моја јава

Милан Ненадић – АРАРАТ

milan nenadic ararat poezija vekova
Судбино, моја савим, капијо свих судбина,
Стигла си мога оца, стићи ћеш мога сина.

Судбино моје браће, казно од које хвата
Библијска језа бела до бога Арарата,

Нојева барко, искро са смислом од кога се
Животи сви, земаљски, у грчу пале и гасе

Увек у нултом слову, слову је вечност закон,
Јер је Реч у почетку, богме је Реч и након,

У рају од лудака, зверова и пламена
У ком за сузу нема ни срца ни рамена:

Судбино моје браће, судбино моја, иста –
Читам те, ја, из рана. Не читам са лица Христа.  

20 март 2023

Светислав Мандић – ОНАЈ СУДЊИ ДАН

Доћи ће,
мора доћи тај дан
када ћемо општем Судији и једни другима
полагати рачуне
за оно шта смо учинили на овоме свету.

У бескрајним редовима
свак ће се појавити у свом лику
онакав какав је био у часу одласка
са земаљских простора.

Доћи ће ред и на мене.
Лако ћу стати пред лице Божије
и нећу дати да ме засени његова светлост.
Отвориће се свеска мојих плусева и минуса,
ускладићемо их некако.

Осим тога,
кажу да је Бог милостив,
запретиће ми својим промуклим гласом
и упутити на ливаду без траве,
са мало хлада крај плитког потока
да се тамо бавим својим словима
или да учим неки лепши занат.

Биће то казна, ал подношљива.

А како ћу ја тада стати пред лица својих ближњих,
пред оне које сам надживео толико деценија,
а који су ми некад били вршњаци,
пред оне који су отишли размрсканих чела
оног несхватљивог лета када су имали двадесет година.

Кога ћу ту срести,
с ким речито ћутати, немо разговарати?

Биће ту Слободан Богдановић
у јединој зеленој кошуљи
коју му је мати Цвета сваке ноћи прала
и сушила до школског јутра.
Желео је да буде правник, или социолог, или филозоф,
увек је трагао за списима људи из XIX века.
Да ли ће ме препознати овако старог, скоро обневиделог,
и како ћу му објаснити шта се то с нама десило.

Наћи ће се ту питоми и храбри Велимир Ковачевић,
у оделу купљеном од прве учитељске плате.
За њим су чезнуле осмошколке,
а он волео неку фризерку.
Да је преживео тај грозни јули
постао би горски генерал,
а после, био би песник првога реда,
какав Елиот, Попа и други венцоношци!

Или, како стати пред лице оног другог Слободана,
лепог Златкиног сина
што је учио технику у Сарајеву.
Цела његова кућа се ископала,
па више нема Вуковића у Доњој махали.

Како ћу ја погледати у Анђелка Дакића,
тај је већ био лимарски калфа,
увек спреман на пошалицу.
Како ћу стати пред тихог студента Миленка Илића,
и још тишег Живка Скору,
како пред браћу Ајвазе и Васка Сорајића,
другове из сокака, још од детињства,
како пред мог дивног рођака Мирка Анђелопоља
што је служио морнарицу
и кицошки носио плаво-белу мајицу и капу с тракама.
Како ћу ја погледати у Марка Продановића
и Бранка Билановића,
тек су били завршили богословију
и још носили црна ђачка одела.
Да ли ћу моћи мирно стати пред све оне друге
чијих се лица присећам тек кроз измаглицу
а имена им се растачу у хуку воде и ветрова:
Мла-ден, До-бро-слав, Све-то-зар...

Да су бар погинули у часној борби,
пушка ми, пушка ти,
као други младићи по планинама,
а не везани жицама
од руку земљака широкобријеских,
похватани на стенама испод мостова и по авлијама.

Шта ћу рећи где сам био,
шта сам учинио за њих мртве:
јесам ли их светио,
јесам ли обилазио њихове мајке
које су чувале слике синова-узданица,
заденуте за рамове огледала
и стално се надале њиховом повратку.
Јесам ли тражио њихове гробове којих нема
или по црквама палио свеће за њихов покој.

Нешто јесам, нешто нисам,
но све беше узалуд,
ничим нисам могао залечити њихова чела
и оживети њихово говорење.

Али ћу пред тим коначним стројем
коме нико неће моћи сагледати крај
скупити храбрости, тако бар мислим,
и оптужити Страшног судију за његову индолентност.

Рачунам:
његове свевидеће очи биле су на сваком месту,
крај реке, над јамом у камењару,
у подрумима без прозора,
на кућним праговима,
све су знале, све гледале, виделе све страхоте,
па ћу га питати:
зашто ниси зауставио руку злочиначку
као некад што си учинио Авраму и спасио Исака?
Зар животи људски нису исти и у Старом,
и у Новом и у Најновијем завету.
Ти си крив за смрт мојих другова
и за њихове нерођене синове.

Шта си радио у тим часовима,
да ли си смишљао да створиш неке нове светове
незадовољан овим нашим,
па окренуо очи шестој димензији бескраја,
или можда твој час и твој дан
трају колико наши миленијуми,
па забављен неким својим пословима
ниси ни знао шта се дешава у сваком минуту твога времена
на кугли коју ми настањујемо.

То ћу рећи.

Какав ћу одговор добити, и да ли ћу га добити?
Можда ће судија ћутати у мени непојамној његовој природи,
а можда ће ми казати неочекивану истину
да је он само Бог праведника
и да над злочинцима никада није имао власти.
То спада у туђе домене.
Јер осим њега има и других богова,
моћних господара царства зла,
са којима се бори од искона.

А затим, тога Судњег дана
који ће доћи за три године
или за три стотине хиљада година,
окренуће се он према васионским дубинама
и својом џиновском руком показати на звезде.
Његови хитри помоћници доносиће отуда ореоле
сличне пуном Месецу
и стављаће их на главе мојих вршњака.

Поворке светитеља корачаће по небесима.

Из збирке Песме (1990)

23 фебруар 2023

Кирил Христов – НЕВОЉА

Тек две-три речи смо проговорили
Случајно у вреви гиздавог света,
И већ осећам жар у свакој ми жили,
А мој ум је део твог заносног сплета.

Напољу свиће, дан стиже већ шумно,
А ја још бдим, све више мир свој губим,
Бацам се у ватри и шапћем безумно:
„О како си драга, колико те љубим!“

14 фебруар 2023

Ина Лиснјанска – ПОСЛЕ ЗИМЕ

Изнад небеса небо птичјим гласом цвркуће.
Испод земље река жубори притокама и вијуга.
О овом пролећу без хиперболе је говорити немогуће,
јер прошла је зима била као
моја седа влас дуга.

А пролећног незаборавка стабљичице
личе на играчице
које је Дега насликао,
само су много веселије
од играчица са наше на зиду репродукције.

У њих се загледај – видећеш мене
како играм млада,
по плавом снегу и барицама
у бундици боје пламене,
звонећи час минђушама, час штиклицама.

Шта ти још, мој анђеле,
могу отпевати после тако дуге зиме,
када си боловао
и у бунило падао?

Знаш, љубав је огромнија од ове долине
бола и плача, мој соколе.
У датом случају нема хиперболе.

• С руског препевала Љубица Несторов

02 фебруар 2023

Марк Странд – ПЕСМА У КОЈОЈ СЕ УЖИВА

Мастило као да истиче из углова мојих усана,
Срећнији сам више него било када,
Ја пишем поезију која се лако чита.

Књижарка не верује у оно што види.
Њене очи су тужне.
И она шета рукама у џеповима на хаљини.

Песма је побегла
Светло је тамније
Пси у подрумима лају почињу да усправљају ноге

Колутам очима,
Њихове жуте шапе длакаве су као сликарске четкице
Збуњена књижарка почиње да слаже листове и плаче

Она то не разуме.
Када сам на коленима и љубим јој руку
Она се гласно смеје

Ја сам нови човек
Ја сам и са њом и без ње
Ја се успињем радостан у мрак књига.

•Превела с енглеског Тања Пајић

31 јануар 2023

Џелалудин Руми – ТИХОСТ

Унутар ове непознате љубави, умри.
Твој пут почиње на другој страни. 
Постани небо.
Крени са секиром на затворски зид.
Спаси се.
Изађи као неко ко се изненада родио у боји.
Учини то сада.
Покривен си црним облаком. 
Клизни постранце. Умри, и буди тих. 
Тихост је најсигурнији знак да си умро. 
Твој стари живот био је махнито бежање од тишине.
Ћутљиви пун месец појављује се сад. 

26 јануар 2023

Раде Драинац – ОТРОВАН САН

Бејах тада адмирал
Међу катаркама на којима букти по један метеор,
Имађах само један шал,
Ципеле старе
И под скутом пакет сања,
А јужни ветрови, ко шпанске гитаре,
Обмотаваху моја путовања.

О то чудно и лудо детињство моје,
И те неустрашиве очи занесене!
Та спазма и надземаљске боје,
Што ми у свакој луци, на крилу,
Донеше жене!

Често мислим на један балкон испод тамариса,
Под којим се у фосфорном сну љуља лука,
Са ког ми пуну шаку мириса
И звезда баци једна бела рука.

Те не знам да ли је то јава била,
Или се пијаном морском вуку
Причинило да уморан албатрос, опуштених крила,
Спава на месечевом луку.

21 јануар 2023

Спасенија Цана Сладојев – ГЛАС ПЕТИ

(за пет синова Јелене Јовандић)

За столом пет столица празних
У дворишту петоро заспалих
Скамењена 
Јелена удова
једног по једног дозива
Милораде устај
капију затвори
широм је отворена
најстарији си
браћи пример дај
шта је са тобом узданице моја
Одговора нема
Устај Саво
снег да чистиш
до прага је навејао
није време за спавање
колико пута да ти кажем
Одговора нема
А ти Пајо
успавано моје
стока гладна
живина ненахрањена
устај
не шали се с мајком
Одговора нема
Ћутиш Живко
а треба да причаш мајци
како је синоћ на игранци било
јеси ли ми девојку нашао
устај
питај да те саветујем
и отац и мајка сам ти
Одговора нема
Зар и ти Боро 
спаваш
најмлађе враголасто моје
зашто си врата непознатом отворио
зашто преко капије одговор ниси дао
Јесам мајко
питали су вере које смо
православне рекао сам
Зашто Боро брбљиво моје
мене ниси звао
Јесам мајко
не дајте нас викао сам
гласнији су пуцњи били
Косу чупа
Руке ломи
Где су мајке пита
Где су жене
Где девојке
Изабранике своје да виде
шта у туђој кући раде
Ни једна девојка
убицу на белом коњу не сања
и ни једна
загрљај крвавих руку не чека
Однекуд до Јелене убице глас
ЉУБИМ РУКУ МАЈКО
МОЛИМ ОПРОШТАЈ

Из збирке ''АЗБУКА МУЧЕЊА (за патњу одабрани)''

09 јануар 2023

Ораја Маунтејн Дример – ПОЗИВНИЦА

Мене не занима
од чега живиш.
Ја желим да знам
шта је то чему тежиш
и усуђујеш ли се да сањаш
да сусретнеш се с чежњом свог срца.

Мене не занима
колико ти је година.
Ја желим да знам
да ли би ризиковао
да испаднеш лу̀да
због љубави
због свога сна
због авантуре пуког живљења.

Мене не занима
које планете
твој месец обрубљују...

Ја желим да знам
да ли си дотакао
средиште сопственог жаљења
да ли су те отвориле
животне издаје
или си се у себе сакрио, закључао се
пред страхом од неког будућег бола.

Ја желим да знам
умеш ли пригрлити бол
мој или свој
а не похрлити да га скријеш
или га збришеш
или поправиш.

Ја желим да знам
умеш ли да осетиш ужитак
мој или свој
умеш ли с дивљином заплесати
и заносом се испунити
до вршака свих двадесет прстију
а да нас не опоменеш
да будемо опрезни
да будемо практични
да упамтимо ограничења
људскога бића.

Мене не занима
да ли је прича коју ми причаш
истина.
Ја желим да знам можеш ли
изневерити другог
да би остао веран себи.
Можеш ли поднети да будеш
оптужен за издају
а не издати сопствену душу.
Можеш ли немати веру
и стога бити вредан поверења.

Ја желим да знам можеш ли видети Лепоту
чак и онда кад није лепа
сваки дан.
И пронаћи извориште сопственог живота
у њеном присуству.

Ја желим да знам
можеш ли живети са промашајем
својим и мојим
и још увек стајати на рубу језера
и према сребру пуног месеца викати
"Да".

Мене не занима
да знам где живиш
нити колико новца имаш.
Ја желим да знам умеш ли устати
после ноћи пуне жала и очаја
уморан и сав изубијан
и учинити што мора бити учињено
да би нахранио децу.

Мене не занима
кога познајеш
нити како си овде доспео.
Ја желим да знам хоћеш ли стајати
у средишту ватре
са мном
и не устукнути.

Мене не занима
где, нити шта, нити с ким си
студирао.
Ја желим да знам
од чега си саздан
изнутра
када све друго отпадне.

Ја желим да знам
умеш ли да будеш сам
са собом
и да ли ти се заиста свиђа
она којој правиш друштво
у празним часима.

Из књиге Позив(ница)
Издавач HarperONE, Сан Франcиско, 1999.

• С енглеског препевала Јелена Трајановски Станковић