Изнад небеса небо птичјим гласом цвркуће.

Испод земље река жубори притокама и вијуга.

О овом пролећу без хиперболе је говорити немогуће,

јер прошла је зима била као

моја седа влас дуга.

А пролећног незаборавка стабљичице

личе на играчице

које је Дега насликао,

само су много веселије

од играчица са наше на зиду репродукције.

У њих се загледај – видећеш мене

како играм млада,

по плавом снегу и барицама

у бундици боје пламене,

звонећи час минђушама, час штиклицама.

Шта ти још, мој анђеле,

могу отпевати после тако дуге зиме,

када си боловао

и у бунило падао?

Знаш, љубав је огромнија од ове долине

бола и плача, мој соколе.

У датом случају нема хиперболе.