изнад влажних од роса пољана.
Мили, далеки, туђи, – дођи,
да будем твоја драгана.
Дању се скривам, дању ћутим.
Изађе месец, – више не могу да се борим.
У ноћи пуној месечине
за драгим раменом од жеље горим.
И не питам се: „Ко је он?“
На уснама ћу сазнати твојим.
Дању су загрљаји само груби,
дању се само заноса бојим.
Од гордог ђавола мучи ме страх,
па лажем с осмехом на уснама.
А ноћу... Мили, далеки, туђи... Ах!
Месечев сјај је над шумама!
Октобра 1909.
• С руског препевала Љубица Несторов
Нема коментара:
Постави коментар
Све што напишете је слика вашег образа!