26 јануар 2023

Раде Драинац – ОТРОВАН САН



Бејах тада адмирал
Међу катаркама на којима букти по један метеор,
Имађах само један шал,
Ципеле старе
И под скутом пакет сања,
А јужни ветрови, ко шпанске гитаре,
Обмотаваху моја путовања.

О то чудно и лудо детињство моје,
И те неустрашиве очи занесене!
Та спазма и надземаљске боје,
Што ми у свакој луци, на крилу,
Донеше жене!

Често мислим на један балкон испод тамариса,
Под којим се у фосфорном сну љуља лука,
Са ког ми пуну шаку мириса
И звезда баци једна бела рука.

Те не знам да ли је то јава била,
Или се пијаном морском вуку
Причинило да уморан албатрос, опуштених крила,
Спава на месечевом луку.

Нема коментара:

Постави коментар

Све што напишете је слика вашег образа!